Šest najneobičnijih tradicija za Božić

Božić će ove godine širom sveta “zahvaljujući” pandemiji biti proslavljen sasvim drugačije nego do sada. Koronavirus promenio je u velikoj meri način na koji se, obeležava najradosniji hrišćanski praznik. Tradicija se, međutim, ne menja tako često. Iako ih ima bezgranično mnogo, onoliko koliko ima i naroda, predstavljamo šest najneobičnijih božićnih običaja.

Tanakuj ili “kada krv ključa” u Peruu – Svake godine 25. decembra u provinciji Čumbivilkas održava se Takanakuj, što bi se na Kečua jeziku naroda sa Anda moglo prevesti sa “kada krv ključa”.

Reč je o tradicionalnim borbama bez rukavica čiji je cilj rešavanje sukoba sa pojedincem, prijateljem, članom porodice ili rešavanje teritorijalnih sukoba koji su se javljali tokom cele godine.

Drugačije rečeno, da se “zakopaju ratne sekire”. Stil borbe koji se koristi tokom proslave relativno je sličan borilačkim veštinama, uključuje udaranje nogama i rukama. Bez razlike u borbama učestvuju i muškarci i žene. 

Borci prozivaju protivnike imenom i prezimenom. Zatim odlaze do centra kruga i započinju borbu. Ruke obmotavaju tkaninom, slično bandažerima u boksu. Nije dozvoljeno gristi, udarati protivnika koji je na zemlji ili čupati za kosu.

Pobednik se bira na osnovu nokauta ili ga proglasi sudija. Na početku i na kraju borbe, protivnici moraju da se rukuju ili da se zagrle.

Vožnja rolerima na jutarnju misu u Karakasu – U nedelji uoči Božića, stanovnici Venecuelanci svakodnevno prisustvuju crkvenoj službi pod nazivom Misa de Aguinaldo (ranojutarnja misa).

U glavnom gradu, Karakasu običaj je da se na crkvenu službu putuje na rolerima.

Zapravo, to je toliko široko rasprostranjena praksa da su mnoge ulice u glavnom gradu zatvorene do 8 sati ujutro da bi se “bižićnim rolerašima” osigurao bezbedan prolaz.

Čuvaj se Mari Luid ako ne znaš da rimuješ – Narodni običaj Mari Luid ili “siva kobila” u Velsu za nekog ko nije deo tamošnje tradicije može delovati pomalo zastrašujuće.

Nekoliko ljudi nose lobanju konja koja izviruje ispod belog plašta i obilaze susedstvo. Kucaju na vrata i pozivaju domaćina da sivu kobilu pobedi u pesništvu i rimovanju.

Ako uspete da rimujete pesmu sa sivom kobilom pobedili ste, ako, pak, ne uspete, morate ih pozvati na ručak ili piće.

Meri Luid predstavlja regionalnu varijaciju tradicije “životinja sa kapuljačom” koja se javlja širom Velike Britanije.

Katalonski Caganer – “čovek koji vrši veliku nuždu” – Stalni deo postavke pastorlanih scena u katalonskim domovima za Božić je i figura Caganera, u bukvalnom prevodu “čoveka koji vrši veliku nuždu”.

Ta figura najrasprostranjenija u Andori, na severu Katalonije i Valensiji, ali se može naći i u drugim delovima Španije i Portugalu.

Prvi put se pojavio početkom 18. veka. Niko nije siguran u to šta tačno predstavlja, ali se prema jednom verovanju smatra da predstavlja sreću i želju za uspešnom novom godinom, jer se “pražnjenje” dovodi u vezu sa oplodnjom zemlje.

Prema drugoj teoriji Caganer predstavlja nestašluk koji živi u svima nama.

Obično je predstavljem u tipično seoskoj odeći tog kraja – bela košulja i tradicionalna crvena kapa, ali i sa spuštenim pantalonama.

Paja Patak – glavni junak Božića u Švedskoj – U Švedskoj se pauza nakon ručka pravi oko 15 časova. Tada se svi Šveđani okupe oko televizora.

Svi gledaju kako božićni voditelj na javnom servisu pali sveću i najavljuje Diznijev crtani film “Paja Patak i njegovi prijatelji vam žele srećan Božić”. Ta tradicija traje veoma dugo, od 1958. kada je crtani film prvi put emitovan.

Crtani film sa Pajom Patkom, koji je omiljeni Diznijev junak u Švedskoj, jeste splet inserata sa raznim Diznijevim likovima, kao što su Pepeljuga, bik Ferdinand, Miki Maus i mnogi drugi poznati crtani junaci. 

Redosled inserata se gotovo nikad nije promenio, a kada je 1982. godine umesto bika Ferdinanda pušten insert sa Ružnim pačetom, to je izazvalo masovne proteste širom Švedske. Sve se smirilo sledeće godine, kada je Ferdinand vraćen na male ekrane.

Ceo Japan večera u KFC-u – Menadžer poznatog lanca restorana brze hrane “KFC” Takeši Okavara osmislio je sedamdesetih godina prošlog veka marketinšku kampanju u kojoj je, po ugledu na američku tradiciju obroka od ćurke, ponudio Japanu “koficu za zabavu” sa piletinom.

Od tada, prema navodima Si-En-Ena oko 3,6 miliona japanskih porodica za Božić naručuje “KFC” koficu.

Najzauzetiji dan u restoranima tog lanca u zemlji izlazećeg sunca je 24. decembar, kada prodaja raste za pet do deset puta.

Ted Bestor, profesor socijalne antropologije sa Harvarda to objašnjava vrtoglavim usponom japanske ekonomije nakon Drugog svetskog rata.

“Ljudi su prvi put imali novca da se prepuste potrošačkoj kulturi. Budući da su SAD u to vreme bile kulturna sila, postojalo je ogromno interesovanje za zapadnu modu, hranu, putovanja u inostranstvo – Japan se zaista otvarao”, naveo je Bestor.

#praznik, #tradicije

Pregleda do sada

Hvala što pratite naš portal.

Kliknite na znak plus

Podelite vest na društvenim mrežama.