Obnova infrastrukture ključna za privlačenje stranih planinara

Srbija ima oko 16.000 članova planinskih društava i klubova, a čini se da se poslednjih godina planinarenje postaje sve popularnije. Predsedniici planinarskih društava Pobeda i Železničar kažu da se među domaćim planinarima ne može istaći najpopularnija destinacija.

“Na cenu akcije najviše utiče cena prevoza pa su zato akcije u relativnoj blizini Beograda najposećenije, a time i najpopularnije. Takođe zbog blizine Banatskih Karpata u Rumuniji popularni su i odlasci tamo, a naročito kanjon reke Nere i Beušnice. U Srbiji su popularni odlasci na: Rtanj, Povlen Maljen, Frušku goru, planine Istočne Srbije, Đerdapsku klisuru, visoravan Miroča…”, kaže Radmilo Marić, predsednik planinarskog društva Železničar.

Boris Mićić, predsednik planinarskog društva Pobeda dodaje da su osim planinarskih, interesantne i pešačke ture.

“Planinari Srbije su pored toga što su članovi Evropskog planinarskog pokreta (EUMA) i članovi Evropske pešačke asocijacije (ERA). Pešačenje je aktivnost koja se primenjuje u Deliblatskoj peščari, u ravnicama ili planinama gde nije potrebno koristiti tehnička pomagala (osim štapova). Poseban su izazov za iskusnije planinare visokogorske akcije (preko 2.500m) koje sprovodimo u okolnim zemljama, kao i u Alpima”, kaže Mićić.

Kada je reč o strancima i planinarenju u Srbiji iz planinarskih društava saglasni su da ih nema mnogo, a kao razlog navode nedovoljno razvijenu prateću infrastrukturu. Kada dolaze najčešće posećuju Kopaonik i Staru planinu, kao i Rtanj i Suvu planinu.

“Na žalost, inostranih planinara ima relativno malo. Osim planinara iz okolnih zemalja, naši posetioci su sve više i pešaci Evrope, koji žele da pešače po tzv. Evropskim pešačkim putevima. Naime, u Evropi ima 12 E – puteva, od koji dva: E-4 i E-7 prolaze kroz Srbiju. Na žalost i tu je naš problem prateća infrastruktura. Osim što ovi putevi nisu do kraja dobro označeni, ne postoji dovoljan broj kvalitetnih objekata za prenoćište, nema pratećih mapa. U Evropi je standard objekata za prenoćište znatno viši od našeg, a naši planinarski domovi su još na nivou opremljenosti iz sredine prošlog veka. Postoji određen broj privatnog smeštaja i etno turizma, ali je i taj broj nedovoljan i često nema potporu lokalne uprave”, ističe Mićić i dodaje da Đerdapski region pobuđuje posebno interesovanje, kao i planina Molitva sa meandrima Uvca.

Stranci često u Srbiji idu na rafting ili u kanjone a manje na planine.

“Stranci dolaze ali njih uglavnom vode specijalizovane agencije naravno po mnogo mnogo većim cenama”, rekao je Marić.

On je skrenuo pažnu i na sve manje ličnog kontakta među planinarima, jer planinarska društva su osim sportska, mesta i za druženje. To je, ističe Marić, zamenila elektronska komunikacija.

“Sastanci su nekad bili kultno mesto okuplanja i druženja i oni su pored akcija bili duša društva. Na našim sastancima nekad se okupljalo i po 220 članova. Danas je mogućnost masovne komunikacije i internet sve to ugasio. Dođe po neko da upalati za akciju, čak ni za to nema vremena ili ga mrzi pa upaćuje preko post neta. Ako se tako nastavi za 20 godina možda će u gradu postojati sobe u kome ćete na nekoj strmoj pokretnoj traci hodati, oko vas fijuče veštački vetar i sneg sa 3d platnom okolo. Tako ćete se možda oprobati i na penjanju na Everest”, zaključuje.

#infrastruktura, #planinarstvo, #turizam

Pregleda do sada

Hvala što pratite naš portal.

Kliknite na znak plus

Podelite vest na društvenim mrežama.