Šta je bre ovo?…sa vama

Jutro je stiglo sveže. Počelo je utiskom sna koji je baš doneo odmor, temperatura niža za beskonačno u odnosu na juče. Ako imate sreće, nije vas, bunovne, cimnula iz slatkog dremeža viber poruka ili sličan zvuk nekog drugog oglašavanja sa društvene mreže.

Imam divan i preko potreban jutarnji ritual- budim se uz 1-3 Srenekina pisma uz miris lavande pojačan svežim vetrom. Kafa pride, zahvalnost na novom jutru odmah isprovocirana. Piše stoik, u partiji koja dopade ovog jutra, da se plašimo nemaštine, strahujemo od bolesti i strepimo od nasilja moćnih ljudi. I tako bih ga, na prvu, „za muštuluk pozlatila“! Ne samo što je epohalan, nego što emociju ganja u nulu, prepoznaje ljudsku strast i treptaj, a sam je u miru. A trperi raja, mnogo. Neću o okolnostima, lošem vremenu, svakakvim brigama što nas ljudski more. Sagledavam, u uvreženom ličnom i filozofskom maniru, opštu boljku, opštu crtu što je u pozadini svega, što je uzrok nutrine. Nemamo suštinsku komunikaciju sa sobom. Lep brifing pred početak dana, misao i radovanje. Nepopravljivo smo u tuđim dvorištima, tuđim snovima, tuđim divnim i našminkanim životima, tuđem gejming prostoru. Kako je to daleko lutanje!!! Zaborav bića spopao na sve strane, zamaskiran kojekakvim šarenišem, pa mi sami „detektujemo“ potrebe, koje ne možemo da zadovoljimo. Pa smo tužni i depresivni. Pa nas leče oni koji nam te potrebe predstavljaju na prihvatljiviji način i nama je, zbog tog jeftinog udvaranja, lakše. Prepakovali nam praznine u svoje skupe kutijice i mi smo im zahvalni, jer smo platili, pa imamo i nakaradni motiv postignuća!? Pada mi na pamet fraza koja je u duhu ovog instant menadžment vremena- dobro bi prošao neko ko bi se dosetio da se bavi disciplinom menadžment strahom! Predlažem novi smer na biznis školama. Kada je Hitler doživeo fijasko, mnogi su se posvetili proučavanju psihologije masa, kapirajući da je on to u prste poznavao i zloupotrebio. Kako zloupotrebio? Može li se uopšte zlo upotrebiti činjenica da većina ljudi ne želi da upotrebi ono što im je kao najveća snaga na postanju dodeljeno? Nego spuste obrtaje i mozak im služi da sokačare i spletkare, a duša da imaju nekakvo lažno i šareno ruho. Polazna pretpostavka tog menadžmenta strahom bi morala da bude da se ljudi plaše svojih sposobnosti, a cilj da se taj strah mora preokrenuti i staviti u pogon na jedan kreativan način. Ne bih dalje da razrađujem taj menadžment, vokabular te vrste mi ne prija. Ali fakat je da smo ophrvani strahovima, raznim i mnogim. I strah samo znači da nismo sa sobom u dosluhu, mislim da je to pisalo u prvoj, nešto ozbiljnijoj knjizi koju sam, zaluđena Alanom Fordom i Marti Misterijom, slučajno dokačila. Radilo se o Heseovom Demijanu. To mi vraća druge neke slike, i sad već kapiram da me ova lavanda sa terase upropasti. Pojaviše mi se lešnik bombone, one svilene, Šumi, pored izuvenih patika bačen urnisan i gotovo neupotrebljiv lastiš, miris dečjeg umora, onako ludački prepoznazljiv. I puna glavica planova za dženarike, bicikl, za to da obradujem mamu, da pomerim sat kako ne bih kasnila, za gomilu sitnih dečjih nestašluka. Strah- nikakav! Loše vreme- nikada! Mrzi me- ne razumem! Sad kontam da jutra volim jer mirušu nepopravljivo na taj dečji poletni umor. Poredeći sa ljudima i danima oko sebe i u sebi, jedini surogat koji isplivava staje u pitanje Šta je, bre, ovo? Gde se izgubiše ti mirisi, te poletnosti i kako se nakotiše ovoliki strahovi, možeš ih rukom uhvatiti koliko vrište!? I još gore, zašto ste se predali njima?

Seneka mi šapnuo jutros da robujete telu, da vas telo poseduje, da ga ne stavljate u funkciju viših vrednosti i svog dostojanstva. Briga o telu je sjajna i potrebna stvar i zahteva posvećenost. Ali ne tako da je to samo sebi cilj i da je ulagati u telo i imati telo izvor bilo kakve vrednosti. „mi ne smemo postupati tako kao da moramo živeti samo radi tela, nego kao da bez tela ne možemo živeti.: preterana ljubav prema njemu ispunjava nas strahom, uznemirava nas, zadaje nam brige i stvara povod za to da nas svet izlaže sramoti.“ Dodajem, kao za sebe, aksiologija tela je contradictio in adjecto. Kapiram da svoje najmilije projektujete kroz telo, kroz želje- moje dete će studirati u Barseloni, ja ću mu kupiti stan u Beogradu, opremiću im apartman na Zlatiboru… „I dok razmišlja kako da uveća ono što poseduje, nije u stanju da koristi svoje imanje. Pa od gospodara postaje običan upravitelj“. Mudro zbori Seneka. U strahu žudimo za nečim što nije naše niti nas može izgraditi i opremiti za izazove današnjice i inače. I decu svoju pogrešno formiramo potrebama koje su izraz naših strahova. Dodajte ovome druge dugove koje ste svojoj ličnosti dužni. Koliko pogrešnih posvećenosti koje zavrtite a da se o istinskom cilju niste zapitali. A cilj je jedino naš i početak je jedino naš. A tok nosimo, bez straha, najbolje što umemo. Hvala vam što ste zastali nad mojim strahom da straha nemam. Dugujem vam ljudsku postiđenost što kao čovek o ljudima govorim. Cilj jeste radost i spasenje.

#etičar, #katarinamajstorović

Pregleda do sada

Hvala što pratite naš portal.

Kliknite na znak plus

Podelite vest na društvenim mrežama.