Izgubile su malu decu i muževe ’99. i to dok su bile trudne

Olivera Simić iz Novog Pazara zbog NATO bombi pre 20 godina izgubila je supruga Vladana i dvogodišnjeg sina Marka, a Marija Tošović iz Merdara jedanaestomesečnu ćerkicu Bojanu i muža Božina. I Marija i Olivera bile su trudne kada su ih zadesili najgori dani koje su ikada doživele, a oba oca poginula su grleći decu i pokušavajući da ih telima zaštite.

,,Oko 23.30 sati počele su bombe da padaju nedaleko od naše kuće. Zavili smo Bojanu u ćebe, ona je tada imala 11 meseci, i spustili se u podrum. Zaboravili smo flašicu sa mlekom, pa suprug se vratio do kuće. Kada je stigao ponovo u podrum uzeo je Bojanu u naručje. Ja sam čučnula pored njih i kada je bomba udarila u temelj od kuće, sve nas je zatrpala zemljom. Od silne udarca usta su mi bila puna krvi”, priseća se danas Marija Tošović, koja je tada bila u sedmom mesecu trudnoće.

Iako je njen suprug Božina bio zatrpan zemljom i ranjen, dozivao je suprugu Mariju, govoreći joj da se ne plaši.

,,Čula sam da me neko zove, to je bio moj suprug, on je isto bio zatrpan zemljom. Bio je ranjen, ali u svesnom stanju, pričao je. Nakon toga stigli su moj otac i brat, koji su rukama pokušavali da nas izvuku iz zemlje. Bombe su padale celu noć”, priča Marija o toj strašnoj noći uoči Uskrsa 1999. godine.

Spasioci su, kaže Marija, prvo rukama izvukli njenog supruga Božinu:

,,Moj tata je tada jedini video da se Bojana, moja beba, ugušila. Ujutru sam saznala da mi je beba mrtva, a suprug podlegao povredama zbog unutrašnjeg krvarenja.”

Sličnu tragičnu sudbinu doživela je i Olivera Simić.

,,Bila sam u devetom mesecu trudnoće kada su mi NATO bombe ubile dvogodišnjeg sina i supruga, kaže za Kurir Olivera Simić”, čiji je dvogodišnji sin Marko poginuo u zagrljaju oca Vladana pre 20 godina u prodavnici auto-delova u prizemlju stambene zgrade u Novom Pazaru.

Olivera je tog nesrećnog 31. maja 1999. godine imala 24 godine.

,,Bila sam u porodičnoj kući, a njih dvojica su otišli do naše radnje da nešto uzmu. Suprug je bio mobilisan, preko noći je bio u kasarni, a ujutru bi dolazio na nekoliko sati da bude s nama. Kada sam oko pola dva čula bombe, pokušala sam da dobijem supruga na mobilni, ali mi nije odgovarao. Vođena nekim instinktom, u devetom mesecu trudnoće krenula sam pešice ka toj radnji. Na pola puta sam srela devera koji mi je rekao da se vratim kući, ali nije ništa hteo ništa da mi kaže, pa sam pomislila da su naši dobro”, priseća se Olivera, koja danas živi u Novom Sadu sa ćerkom Anom, koja tamo studira.

Vratila se, a u kući ju je sačekalo dosta rođaka.

,,Bili su uplakani, ali mi niko ništa nije govorio. Uporno sam ponavljala pitanje gde su Marko i Vladan dok mi svekar nije rekao šta se dogodilo. Sećam se da je došao moj ginekolog i od tog trenutka do porođaja, 17. juna, bila sam pod injekcijama. Posle porođaja shvatila sam da moram da živim zbog ćerke. Ona je rođena iz jedne velike ljubavi i od tada sam život posvetila njoj”, priča kroz suze Olivera.

Mali Marko je 19. maja 1999. godine, 13 dana pre pogibije, proslavio drugi rođendan, ali majka Olivera nije imala snage da priča o tim srećnim danima.

NATO bomba koja je 31. maja 1999. tačno u 13.25 pogodila stambenu zgradu u centru Novog Pazara, mesaru i prodavnicu auto-delova u prizemlju, usmrtila je 11 Novopazaraca, dok je 12 povređeno. Najmlađa žrtva tog dana bio je mali Marko Simić.

Kada su NATO bombe pogodile zgradu i prodavnicu auto-delova koju su Vladan i njegov brat Dejan držali, Dejan je bio u magacinu na drugom kraju grada.

,,Čim je pala prva bomba, rekao sam radniku: “Idemo da pomognemo ljudima”, ne znajući da je naša prodavnica pogođena i da su Vladan i Marko bili unutra. Ispred prodavnice sam video Vladanov auto i dečji bicikl pozadi u kolima”, priseća se Dejan Simić, stric malog Marka.

Ušao je u radnju i počeo da pretura po ruševinama.

,,Stigli su i vatrogasci. Rasklonili su tezge i nisu nikoga našli. Pitali su gde dalje da traže, pa sam ih uputio u kancelariju, koja je bila s druge strane prodavnice. Bomba je baš s te strane pala i odnela sva tri zida zgrade gde se Vladan bio sakrio s Markom”, kaže Dejan.

Ne seća se ko ga je izveo napolje odakle je posmatrao kako spasioci iz ruševina izvlače žrtve.

,,U bolnici mi nisu dali da uđem, već mi je jedan prijatelj rekao da je Vladanu jedna ruka bila otkinuta, a da je drugom čvrsto držao Marka. Od tog dana otac i majka više nisu ni živeli, samo su disali. Televizor nije upaljen za očeva života, a umro je 2013″, drhtavim glasom priča Dejan.

#bombardovanje, #deca, #majke

Pregleda do sada

Hvala što pratite naš portal.

Kliknite na znak plus

Podelite vest na društvenim mrežama.