Silosi i prerada žita, siguran i isplativ posao!

Kopredsednici Nacionalnog tima za preporod sela Srbije ministar Milan Krkobabić i akademik Dragan Škorić povodom interesovanja povratnika za ulaganje u izgradnju silosa, posle konsultacija sa prof. dr Jasnom Mastilović, vrhunskim stručnjakom za proizvode biljnog porekla i agoekonomistom Milanom Prostranom, poručuju da se izgradnjom silosa i višim fazama prerade može znatno uvećati vrednost pšenice i drugih žitarica.

Među žitaricama – kukuruzu, ječmu, ražu, ovsu… pšenica je kultna i strateški najvažnija kultura za svaku državu. Tu činjenicu je proteklih decenija veoma uvažila Ruska federacija, koja je do 2.000 godine bila najveći uvoznik u Evropi, a danas je najveći izvoznik na starom kontinentu. Sve veći značaj dobija proizvodnja ovsa, koji je nekada gotovo isključivo korišćen u ishrani priplodne stoke, a danas se sve više koristi u pekarskoj i konditorskoj industriji. Tako je, Savezna Republika Nemačka ove godine zasejala ovas na čak 160.000 ha.
Ipak, kraljica među žitaricama je pšenica koja je strateški važna za ishranu stanovništva, pogotovu u kriznim i ratnim vremenima. Pšenica je, kao najstarija biljna žitarica, bila predmet trgovine poslednjih šest hiljada godina, a neki tvrde da se tom žitaricom trgovalo i pre deset hiljada godina.

Prema podacima Vukosava Sakovića iz Udruženja za unapređenje proizvodnje i izvoza žitarica i uljarica „Žita Srbije“, pšenica se na poljima Srbije u proteklih osam godina seje prosečno na oko 587.000 ha. Sa godišnjom proizvodnjom od oko 2,5 miliona tona pšenice, Srbija je na 17 mestu u Evropi i čini svega 0,5 odsto svetske proizvodnje.

Prosečan prinos u proteklom osmogodišnjem periodu iznosi 4,6 t/ha, čime je genetski potencijal pšenice koji iznosi 10 t/ha, kod nas ostvaren sa oko 45 odsto. Godišnji izvoz pšenice Srbije u proseku za poslednjih osam godina iznosio je oko milion tona. Pšenica je prodavana po prosečnoj ceni od oko 160 dolara po toni. Početna otkupna cena pšenice svake godine u Srbiji izaziva polemiku i nezadovoljstvo među proizvođačima.

Ministar Milan Krkobabić posebno naglašava da proizvođači pšenice mogu da sačuvaju svoj kapital ako se udruže, izgrade mini silose, a zatim pšenicu prerađuju, čime će uvećati njenu vrednost.

„Umesto da pšenicu prodaju neposredno posle žetve po najnižoj ceni, poljoprivrednicima je najisplativije da je uskladište u svoje savremene silose, gde će biti razvrstana prema kvalitetu, i sačekaju decembar i januar, kada pšenica obično dostigne veću cenu i do 40 procenata! To je najefikasniji način za uspeh u borbi za kupca na sve probirljivijem svetskom tržištu. A, s obzirom da žitarice jesu poljoprivredni proizvod čijom proizvodnjom se ne ostvaruje velika zarada po jedinici povšine, šansa naših domaćina za veći profit je u preradi žitarica. Pošto mali proizvođač u Srbiji nije investiciono sposoban, na putu do izvesnije budućnosti i ostvarenja ova dva cilja, jedina institucija koja može da zaštiti proizvođača i koja ima odgovor na sve izazove je – zadruga. Samo udruženi individualni poljoprivrednik može da razmišlja i ostvari svoju ideju o silosu i višoj fazi prerade.“

Agroekonomski analitičar Milan Prostran, član Nacionalnog tima za preporod sela Srbije, tvrdi da je godinama cena pšenice po pravilu uvek najniža u vreme žetve, i to iz dva razloga: velika je ponuda, a značajan deo naših poljoprivrednika, pogotovu u žitnim područjima, nema svoja odgovarajuća skladišta.

Radislav Jovanov, predsednik Zadružnog saveza Srbije, podseća da je ove godine u AP Vojvodini pšenica zasejana na 330.193 hektara, navodi kalkulaciju saveza da je proizvođačka cena kilograma pšenice ove godine 21,06 dinara, što sa 10 odsto akumulacije (zarade) iznosi 23,17 dinara. Iako se pominje otkupna cena od 15-16 dinara/kg, neki mlinovi u Vojvodini otkupljuju pšenicu po akontnoj ceni od 17,5 dinara, što obično bude i krajnja cena. Zato, Jovanov savetuje proizvođače pšenice da je ne prodaju odmah i sačekaju bolju cenu.

Prof. dr Jasna Mastilović, naučni savetnik Naučnog insituta za prehranbene tehonologije u Novom Sadu, specijalista za sve proizvode biljnog porekla, podržava stav ministra Krkobabića da je udruživanje šansa za čuvanje kapitala i veću zaradu. Dodatnu vrednost udružena poljoprivredna gazdinstva u oblasti proizvodnje žita mogu da ostvare izgradnjom mini skladišta za žita i otvaranjem mini pogona za: prečišćavanje i ljuštenja žita, preradu žita u integralna brašna, proizvodnju gotovih smeša za pekarske proizvode, proizvodnju ekpandiranih i ekstrudiranih proizvoda, proizvodnju pahuljica od žita, proizvodnju testenine, poslastičarskih proizvoda, smrznutih testa, testanih kora i proizvoda na bazi testanih kora, proizvodnju koktel proizvoda, pekarskih proizvoda na tradicionalan način, mini pekare za proizvodnju pekarskih proizvoda sa funkcionalnim svojstvima u ishrani.

Prof. dr Mastilović objašnjava da mini skladišta – silosi za žita pri poljoprivrednim gazdinstvima ili zadrugama omogućuju da se nakon žetve rod žita adekvatno uskladišti, delimično doradi i standardizuje i plasira na tržište kao roba utvrđenog kvaliteta u trenutku kada trend cena na regionalnom i svetskom tržištu dostigne optimum za prodavca. Manji metalni silosi, kapaciteta nekoliko stotina tona, namenjeni skladištenju žita individualnih proizvođača mogu se podići pri većim gazdinstvima sa značajnijim zemljišnim posedima većim od 50 ha, orijentisanim na ratarsku proizvodnju. Cena takvih skladišta je oko 100.000 evra. Takva skladišta vraćaju ulaganja zahvaljujući većoj dobiti koju ratari mogu da ostvare za svoj rod: ne plaćaju skladištenje komercijalnim skladištima, mogu da standardizuju uskladištenu robu i pregovaraju za višu cenu shodno kvalitetu, i da prodaju rod u trenutku kada je cena optimalna. Uštede i dobit koju proizvođači mogu da ostvare skladištem od 500 t iznosi najmanje 15.000 evra godišnje, što znači da bi se investicija isplatila za šest-sedam godina. Pri zadrugama se mogu izgraditi (ili rekonstruisati postojeća) skladišta koja imaju značajniji kapacitet (okvirno 10.000 t) i instaliranu opremu za sušenje, prečišćavanje i eleviranje uskladištenog žita. Cena takvog skladišta je oko milion evra. U oblasti skladištenja žita prostora ima i u unapređenju kapaciteta za skladištenje vlažnog kukuruza u klipu. Savremeni okrugli koševi za kukuruz za potrebe individualnih gazdinstava koštaju 5000-10.000 evra. U Srbiji se godišnje proizvede oko osam miliona tona kukuruza.

Akademik Dragan Škorić ističe da Srbija ima dobre genetičare za žita, ali da nisu iskorišćeni svi naučni potencijali u podizanju prinosa, kao i u razvijanju ekonomski jakog sistema prerade koji će, uz izvesna ulaganja, prerađivačima žitarica uvećati zaradu.

Nacionalni tim za preporod sela Srbije poziva povratnike i druge zainteresovane građane da razmisle o ulaganju u skladištenje i preradu žitarica. Ulaganje je sigurno, a vraćanje novca izvesno i optimalno. Nacionalni tim za preporod sela Srbije za zainteresovane će organizovati posetu uspešnim zadrugama kakva je ZZ „Mrkšićevi salaši“ u Srpskom Itebeju, koja poseduje silos kapaciteta 38.000 tona sa najsavremenijom opremom za čišćenje i sušenje žitarica.

#silosi

Pregleda do sada

Hvala što pratite naš portal.

Kliknite na znak plus

Podelite vest na društvenim mrežama.