Jedno “da” koje može da znači produžetak nekoliko života

Kada se jedan život ugasi nečije zaveštanje organa, ali i jedno “da” porodice, može da znači spasavanje i produžetak nekoliko života. U srbiji je slika sledeća – na srce, jetru, bubreg, pluća, transplantaciju rožnjača ili koštane srži čeka više od 2.000 ljudi.

Sanju Bojić je bubrežni bolesnik od sedamnaeste godine. Imala je dve transplantacije. Prvi put bubreg donora njen organizam odbacio je posle samo 18 dana. Drugi put bubreg joj je darivala baka. I u narednih 10 godina normalnog života shvatila je šta znači život bez dijalize. Sanja sada ponovo čeka najvažniji poziv. “Život je pun iznenađenja, kako loših tako i dobrih. Za tren oka može da se desi da se neko tvoj bližnji razboli, da mu zatreba organ, a da je jedini spas transplantacija. Zašto onda tek tad početi razmišljati u tom pravcu”, ističe Sanja Bojić.

I pored toga što je transplantacija kao medicinska procedura u primeni decenijama, tu oblast i dalje prate mnoge predrasude. Određene procedure mogu da se urade zahvaljujući živom donoru, ali da ne bile retkost neophodni su organi moždano mrtve osobe.

“Mislim da svako treba dati prednost pravu na život i računati da je život nešto što je najviša vrednost i treba da ima veću vrednost od dostojanstva”, naglašava prof. dr Goran Milašinović, kardiolog i pisac.

U svetu su se davne 1958. godine dogodile prve transplantacije koštane srži. Između ostalog, o tome je i roman “Slučaj Vinča” profesora Gorana Milašinović. Ko nije, možda bi trebalo da ga pročita, jer humanost koju su tada su pokazali francuski građani kada su rizikujući svoje živote odlučili da budu dobrovoljni davaoci koštane srži za naše građane i danas može mnogo da nas nauči.

#donor

Pregleda do sada

Hvala što pratite naš portal.

Kliknite na znak plus

Podelite vest na društvenim mrežama.