Užički Supermen spavao na mećavi, bežao u šume, ali je stigao do Moskve. Natrag je morao avionom

Starini čelične volje, zdravlja i snage nesvojstvene njegovim godinama, okolnosti pod kojim drhti cela planeta nisu dozvolile da predsedniku Rusije uruči čuturu sa rakijom koju je nosio od Užica do Moskve. Milovan Milutinović (72), znan kao Užički Supermen, ipak nije mogao protiv više sile.

A opet je zadovoljan, iako mu epidemija korona virusa nije dozvolila da celu maršrutu zgazi pešice, Rusima demonstrira svoju snagu, pa ni da upozna Vladimira Putina i pokloni mu rakiju. Od 2.640 kilometara koliko je planirao da prepešači, na nogama je prevalio 2.100. Onaj ostatak koji je prešao na točkovima bila je nužda. Da je sve ispalo kako je želeo ne bi već dve nedelje bio u svojoj kući “izdržavajući” samoizolaciju, nego u Rusiji, pripremajući se da ostvari san.

Milovan je 15. februara iz rodnog Užica krenuo ka Moskvi, voljan da pešice dođe u rusku prestonicu i uoči vojne parade na Crvenom trgu pokaže snagu – da 100 metara, natovaren sa 100 kilograma cementa, pretrči za manje od 15 sekundi. Generalnu probu pokazne vežbe imao je u Užicu pred sam polazak.

Supermen je 2012. pešačio iz Užica do Londona i tamo se, u osvit Olimpijskih igara, upisao u Ginisovu knjigu rekodra trčeći sa teretom. U novu odiseju, nazvanu “Putinu u pohode”, krenuo je osam godina stariji. U rancu u kome je poneo najosnovnije bila i čutura za Putina.

– Kroz Srbiju sam putovao 10 dana, kroz Mađarsku i Poljsku po 12, kroz Slovačku četiri, Rusiju osam. Belorusiju sam prešao u kamionu, a poslednjih 150 kilometara do Moskve automobilom – priča za “Blic” Milutinović.

Prešao je Milovan pola Evrope u jeku epidemije korona virusa i doživeo mnoge neprijatnosti noseći na leđima montiranu sliku njega i Putina. Ne zna, kaže, kada se osećao nelagodnije, da li kada su se sklanjali od njega, možda zaraženog stranca ili kada su se pred njim mrštili zbog Putinovog portreta. Ili kad je nailazio na zbog korone zatvorene prodavnice i restorane.

– U Mađarskoj sam ušao u jedan hotel da prenoćim, ali mi nisu dozvolili jer su u hotelu odseli i radnici iz Ukrajine. Poljak me je usred ručka, koji sam jedva dočekao da konačno pojedem nešto kuvano, isterao iz restorana jer baš tada poljska vlada zabranila rad ugostiteljima. Isterao me je na mećavu toliko jaku da nisam znao da nađem put i da sam zaboravio da prekinem telefonsku vezu sa ćerkom. Posle mi je mobilni operater, zbog duga koji sam napravio, isključio telefon. Naredna četiri dana sam bio bez telefona i mogućnosti da se javim najbližima i pratim mapu puteva. Narednih 200 kilometara prošao sam pored 10 hotela i svaki je bio zatvoren. U poljskim marketima su me gledali popreko zbog Putinove slike. Ruska policija me je, mokrog od znoja kao da sam iz vode izašao, dva sata držala na hladnom vetru koji im je skidao kape. Dok nisu proverili ko sam i šta sam i pustili me dalje, šetao sam napred – nazad deset metara u prečniku da se ne smrznem – prepričava Milovan Milutinović.

Jednom kroz Rusiju, kaže, zaustavili su ga na putu i odveli u laboratoriju da ga testiraju na koronu. U gradove nije svraćao, pa je strah od korone viđao samo na putevima, svratišima uz njih i na državnim granicama.

– Dvadeset puta sam spavao u hotelima, isto toliko pu šumama, jarugama i klupama. Jednu noć negde kroz Mađarsku blizu Slovačke sam se probudio i pokušao da se okrenem, ali neka sila mi nije dala. Shvatih da me je zavejao sneg. Pio sam mleko i najviše jeo ribu i hleb koga sam ostao željan prethodnih šest meseci držeći dijetu. Smršao sam devet kilograma i poderao tri para patika – veli on.

Na poljsko – beloruskoj granici je prekinut njegov san da celu maršrutu prepešači. Od poljskog policajca je čuo da u Belorusiju ne može ući pešice.

– Morao sam da se vratim 50 kilometara nazad. Na jednom parkingu sam slučajno video kamion užičkih registracija i upoznao mladića koji je iz Holandije vozio 25 tona krušaka za Sankt Peterburg. Primio me je u kamion i sa njim sam, zahvaljujući vozačkoj dozvoli za sve kategorije i predstavljajući se kao suvozač, ušao u Belorusiju. Carinik je pitao vozača: “Zašto su ti dali tako starog kolegu”, a on im je odgovorio: “Procenili su da treba neko iskusan, kruška ne može da čeka”. Nije Belorus bio naivan, ali me je pustio. Ludu sreću sam tada imao. Tek što smo ušli u Belorusiju, vozaču je stigla informacija: “Ni preko jedne granice više ne puštaju dvoje u kamionu” – seća se Užički Supermen.

Posle svega ne može ga niko razuveriti da nema ravnije zemlje od Poljske i čistije od Belorusije i da ima malo ima divnog naroda kao što su Slovaci.

U kući jednog prijatelja u Podmoskovlju je proveo nekoliko dana nameran da tu ostane do vojne parade, osluškujući od srpske ambasade u Moskvi da li će mu biti omogućeno da upozna Putina i pokaže mu koliko je snažan.

– Nije bilo šanse. Em, nisam imao papire da toliko dugo ostanem, em je naša ambasada instirala da se vratim. Sa još 150 naših državljana sam se vratio u Srbiju. Imam obećanje ambasadora Miroslava Lazanskog da će mi, ako se stvore uslovi, organizovati put u Moskvu na paradu ako je uopšte i bude. Ako ne, držim ambasadora za reč da će Putinu pokloniti rakiju koju sam mu doneo – poručuje Milovan Milutinović.

Eto ga kući, tri puta ga dnevno zove policija da proveri da li se pridržava samoizolacije. Ako ništa, poslužiće mu ovi dokoni dani da se posveti knjizi i predstojećim ispitima. Milovan je student treće godine i želi da u narednih šest – sedam godina doktorira fizičku kulturu.

Pregleda do sada

Hvala što pratite naš portal.

Kliknite na znak plus

Podelite vest na društvenim mrežama.