Srbija se vratila na mesto gde i pripada

Reprezentacija Srbije slavila je u polufinalu Mundobasketa nad selekcijom Kanade rezultatom 95:86 i još jednom ubedljivom i fantastičnom igrom došla na stepenik od ostvarenja snova i dugo čekanog odličja. Za zlatnu medalju, u nedelju, od 14.40, na megdan će izaći tim Nemačke.

Jedna utakmica do titule. Svetskog šampiona. Ko je mogao ovu rečenicu i činjenicu da izgovori sa ozbiljnošću i punim poverenjem pred turnir, a naročito prošlog petka, nakon poraza od Italije? Od navijača i prosečnih pratilaca svih sportskih i aktuelnih dešavanja, skoro niko, čast i poštovanje izuzecima. Međutim, mišljenje, nas smrtnika u borbi i trci ka večnosti, sada je najmanje bitno. Oni – reprezentativci, čije su bravure obeležene na najvećim košarkaškim magazinama i portalima, a hrabrost i energija okovane u zidu srpske moderne istorije, imali su drugačije planove ovog septembra. Sudbina je krojila brojne prepreke i nedaće, van terena i igre pod obručima, ali je snaga volje srpskog košarkaškog tima odlučila da ne potpiše kapitulaciju. 

Barijere postoje samo u glavama, a glave su u prethodnih sedam dana bile dovoljno mirne i hladne da sve podnesu i poraze. Krvarilo se za svaku loptu, za svaki napad. Za drugove i saigrače na klupi, za druga u bolnici, za porodice i prijatelje na tribinama i ispred malih ekrana širom zemljine kugle. Protivnici poput Litvanije ili Kanade daleko su od lako pobedivih rivala, ali je svetinja koja se branila upravo uticala da trijumfi tako izgledaju – lako i dominantno. 

Krajnji rezultat nije dostignut, pa priča o faktorima i razlozima ostvarenja može sačekati, bar još 24 časa. Postalo je opšte prihvaćeno, da je stav u ovoj zemlji uglavnom pitanje trenutka. Izgovorena i čvrsto konstatovana misao juče, već danas, a naročito sutra ne mora imati nikakav značaj i poentu. Ipak, šta god se desilo protiv Nemačke u finalu, reprezentacija i njeni i naši predstavnici zaslužuju ogromno divljenje. 
Prvo karakterno, a potom i kvalitativno, Srbija se vratila na mesto gde pripada – vrhu svetske košarke.

Način kojim se pristupilo završnici turnira trebalo bi da bude polazna tačka svim narednim generacijama. Da, Bogdan je kapiten i lider selekcije, i logično je da će uzeti loptu kada zagusti. Jer tako zna, oseća i ume. Opravdano je i da Milutinov i Stefan Jović takođe ponesu ogroman teret, zbog iskustva i godina nastupanja na visokom nivou. Prirodno je da mladi Nikola Jović izgori u želji, kao i da pogodi u nemogućoj poziciji, dok mu noge idu u jednu, a ruke i namera u drugu stranu – ka košu. 

Ipak, znate šta je najlepše? Što svi ti momci nisu sami. Iza njih stoje saigrači koji dišu istim plućima i sanjaju iste snove. Bez obzira na minutažu i ulogu na terenu, svako ko je izašao sa parketa, bio je još ponosniji i zadovoljniji, ne individualnim, već timski učinkom. Krvava kolena ne ulaze ni u jednu kategoriju, osim onu koja ostaje za čitav život i koja se pamti doveka i prenosi sa kolena na koleno, sa prethodnim ranama i uspomenama.

Ostalo je dovoljno prostora da Manila zauzme najveću uspomenu pred povratak kući. Stariji se sećaju Kiće i Praje A mlađi se ugledaju na Bogdana i Aleksu. Očigledno da neke tradicije i dobre navike ne treba menjati.

#košarka

Pregleda do sada

Hvala što pratite naš portal.

Kliknite na znak plus

Podelite vest na društvenim mrežama.