Šampionska priča Miloša Zarića- od nesreće do šampiona

Malo je onih koji nisu čula za Miloša Zarića, užičkog paraolimpijca čija priča inspiriše. Sa nepunih 20 godina doživeo je tešku saobraćajnu nesreću i povredu kičme, ali nije odustajao. Izabrao je borbu i atletiku. U karijeri je osvojio devet medalja, među kojima i zlato na Svetskom prvenstvu u Londonu. Danas, kao trener pokazuje da se najveće pobede odnose snagom duha.

Još kao dečak pokazivao je ljubav prema sportu. Trenirao je fudbal i osvojio je zlatnu medalju na Krosu RTS-a. Ipak, četvrtog novembra 2007. godine, njegov život se iz korena promenio. Dao je drugu da vozi, išli su tek 30 km na čas, a onda je vozilo udarilo u greben i sletelo u provaliju. Taj trenutak zauvek je odredio njegov životni put:

-Nisam imao punih 20 godina kada sam imao, posle toga sam osam meseci proveo u Sokobanjskoj na rehabilitaciji, a po izlasku sam počeo da treniram, najpre košarku. Tu sam proveo tri meseca, i uvideo da to nije za mene. Počeo sam da treniram atletiku i tako je to krenulo 2009. godine i na sreću traje i do danas- priča Miloš Zarić trener i predsednik AK Pora.

Bavljenje vrhunskim sportom zahteva ogromna odicanja, a još je veći izazov kada je u pitanju osoba sa invalditetom. Najveća motivacija je uspeh, a to mu je donelo brojne medalje tokom karijere. Najdraža među njima je ona osvojena u Berlinu. Bogato iskustvo i brojne osvojene medalje sada su pretočene u trenerski rad. Svaka medalja, svaka borba i svaki uspeh služe  kao inspiracija i motivacija mladim sprotistima:

-Bio sam samouk u svakom pogledu, tako da sve ovo što ja danas prenosim na moje takmičare je izgrađeno na mojoj muci i onome što sam prošao. Trudim se da im sve to prenesem, i nadam se da uspevam- kaže uz osmeh Zarić .

Miloš prizanje da je biti trener mnogo teže nego kada se takmičiš. Trenerski rad zahteva strpljenje, posvećenost i stalnu motivaciju. A njegovi puleni za njega imaju samo reči hvale.  Kažu da je strog, ali istovremeno I najveća inspiracija. Njegova motivacija I posvećenost pomažu im da daju najbolje od sebe:

-Strog je kao trener, ali ja bez njega ne bih uopšte počela da se bavim sportom na čemu sam mu neizmerno zahvalna. On me je uveo u sve ovo , ali je malo strog. Ne znam da li sam u skorije vreme upoznala bolju osobu od njega, i humaniju i bolju. Tu je uvek za svakoga i da pomogne ne samo nama u klubu, nego svakome- ističe  mlada Tijana Čekerevac paraatletičarka AK Pora.

Filip Vujović pomoćni trener  u klubu, takođe za Miloša samo ima pohvale:

-Strog i pravedan. Zna da proceni svog takmičara, zna u kom trenutku mu šta treba u treningu a i u životu. Koliko je trener u sportu toliko je trener i u životu svima nama.  Kako napredujemo svi, mislim da ćemo dogurati još dalje nego što smo do sada, a i do sada smo ostvrili obzbiljne rezultate i na državnom ali i na svetskom nivou- kaže Vujović.

Miloš važi za trenera koji ume da motiviše osobe sa invaliditetom da zavole sport. Njegova posvećenost, strpljenje i iskustvo podstiču pojedince da prevaziđu  stahove , uključe se u sport i veruju u sopstvene mogućnosti. Ostaće upisan i u istoriji srpskog sporta po mnogo čemu, ali i po tome da je prvi  paraolimpijac koji je učestvovao i na zimskim i na letnjim Paraolimpijskim igrama. Njegova volja, snaga, entuzijazam plene i motivišu, a to mnogi smatraju njegovim najvećim uspehom.

#milošzarić, #šampionat, #životnapriča

Pregleda do sada

Hvala što pratite naš portal.

Kliknite na znak plus

Podelite vest na društvenim mrežama.