“Granica koja se ne pralazi”

Društveni i pravni položaj osoba sa invaliditetom pitanje je ljudskih prava, gde su pravo na izbor, pravo na ljubav i seksualnost, pa i pravo na porodicu, žena osoba sa invaliditetom, još uvek pitanje društveno prihvatljive različitosti. To je za sada “granica koja se ne prelazi”, kaže Marija Karadarević, dugogodišnja članica i aktivistkinja Udruženja za cerebralnu paralizu Zlatiborskog okruga, inače autorka, do sada, dve zbirke ljubavne poezije.

Na prijateljsko, “dobro jutro, kako si”, pa klasično novinarsko pitanje, kako se u gradu Užicu oseća kao osoba a sa invaliditetom, sa potenciranjem onoga što joj “prvo padne na pamet”, Marija Karadarević, u neku ruku i na iznenađenje, daje odgovor koji se ne očekuje.

“Prvo? Prvo što bih Vam rekla to je da sam u Užicu samo osoba sa invaliditetom, žena nisam. Zbog načina života koji imam, zbog diskriminacije, zbog, kako bih rekla, sužene svesti i neslobode mišljenja. Žena nisam. Ja sam samo osoba sa invaliditetom. Tokom godina naučila sam da gušim ženu u sebi.”

Iznenađenje i neočekivani odgovor – prvo zato što se Užice u Srbiji navodi kao primer dobre prakse dobre saradnje udruženja osoba sa invaliditetom i lokalne samouprave, dobre saradnje sa novinarima, a u značajnoj meri, čini se, i visoke svesti lokalne sredine da osobe sa invaliditetom budu sve vidljivije. Ne spori, pri tom, Marija Karadarević da su prava osoba sa invaliditetom u odnosu na vreme kada je bila dete – “nebo i zemlja”.

“Nemam ja problema kao osoba sa invaliditetom. Kada to kažem, mislim na to da su žene sa invaliditetom u vrlo teškom položaju u odnosu na druge žene. U stvari, u teškom položaju su sve žene koje su drugačije od onoga što je društveno prihvatljiv sistem. Tu spadaju žene Romkinje, samohrane majke, žene sa invaliditetom, sve žene koje su različite.”

I opet se sve svodi, smatra Marija Karadarević, na pitanje “društveno prihvatljive različitosti”.

“Sve što je drugačije, to je društveno neprihvatljivo. Da li u fizičkom, da li u mentalnom smislu I svakom drugom. I razlika u mišljenju u ovoj sredini je neprihvatljiva.”

A ova različitost, posmatrano iz ovog ugla, pitanje je duboke intime.

“Sada govorim isključivo o sebi. Kao osoba sa invaliditetom ja sam ostvarena u skoro u svim segmentima.Kao žena sa invaliditetom – skoro nigde. Tek posle 33 godine ja sam postala svesna svoje seksualnosti tako što sam, negde u tom periodu, prvi put počela da nosim haljine. Pogleda je bilo I pre, ali kada obučeš haljinu, ljudi se još više okreću. Kao da to nama ne pripada. Ženstvenost nama ne pripada, to je za druge žene. E sad, ja sam je osvestila, pa je namerno i forsiram. Radim na tome, na osvešćenju. I sebe I drugih.”

Jeste intima, jeste teško, ali je važno da se o tome govori, možda i najvažnije, kaže Marija.

“Biću iskrena do kraja. Ja volim medije. Ja volim da sarađujem sa vama. Sve to meni prija, ali mi smeta što samo zovete mene i još par žena sa invaliditetom i uopšte osoba sa invaliditetom, kada treba da se priča na određene teme. Mislim da treba same osobe sa invaliditetom da se probude da bi nešto promenili.”

I onda potpuno lično, žena sa nesumnjivo nebrojno kvaliteta koje je dokazala, otvoreno o emocijama i “granici koja se ne prelazi”.

“Teško mi je zbog toga, zato što znam šta mogu da pružim i koliko mogu. S druge strane okolina i sredina u kojoj živim, I to ne samo na lokalu već I šire, to mi ne dozvoljava . Postoji granica koja se ne prelazi. Ja sam savršena za prijatelja, za drugaricu, ali kada treba ta granica da se pređe, to se ne prelazi. Bilo je tu naravno veza, ali kada treba da se predje na onu ozbiljnu stranu, veza se tu završava. Tu dolazimo do mame, tate, tetke, upoznavanja sa familijom….Imam jednu pesmu koja je još uvek u nastanku. Zove se “Kako se kaže ljubav na evropskim jezicima”. Znaš, kako se ljubav kaže na srpskom – “Nisam tako mislio”. To je suština svega.”

#granicakojaseneprelazi, #marijakaradarević, #užice

Pregleda do sada

Hvala što pratite naš portal.

Kliknite na znak plus

Podelite vest na društvenim mrežama.