U čemu je magija brašna iz vodenica potočara – stari izum izdržava teret vekova

Stare vodenice, potočare, specifičan su deo materijalne kulture, imaju istorijski i društveni značaj. A u razvoju seoskog turizma, njihova obnova može biti višestruko koristan projekat, smatra Nacionalni tim za preporod sela Srbije i zato pozivaju opštine da pomognu domaćinima u nameri da obnove ta stara postrojenja.

Upisane u sećanja i predanja vodenice , ipak nisu potpuno nestale iz stvarnosti – nekako su izdržale teret vekova, sve prednosti tehnoloških izuma, i ponudile zrno svoje magije – onaj važan začin brašnu za proju i hleb, pa i životu.

„Koliko to bilo korisno u tadašnje vreme, da se samelje kukuruz, da se samelje pšenica, toliko to i danas može da bude korisno – koliko je bilo lepo tada, u to vreme, toliko će to i danas biti. Sve više se okrećemo selu, i to je dobro što radimo, vodenica je, kažem kao crkva, kao škola, toliko skopčana sa našim životima, da ne bi trebalo prosto zaboraviti to. A mnogo razloga ima da se to obnovi“, kaže Ljubivoje Ršumović, član Nacionalnog tima za preporod sela Srbije.

Više od 700 preostalih vodenica u Srbiji, svedoče kako voda, kamen i drvo u savršenom spoju čovekovog izuma, i u potpunom skladu sa prirodom, mogu dati kvalitetno brašno od celog zrna.

„Bilo sa sela ili iz grada, ili dalje ili bliže, svakome se svidelo, kažu mnogo lepo. Svraćaju i razgledaju, kupuju brašno… atrakcija“, ističe Stojan Đurđević, vodeničar iz sela Buci na Jastrepcu.

Društvo vodeničara Srbije, rešeno da vodenice ne budu samo atrakcija, promoviše svoje majstorstvo na vodi, seoski turizam i među rafovima naših trgovina sve traženije – brašno iz potočara.

„Svaka je imala štalicu ispred, ispregnu se kola, volovi, naloži se vatra i čeka se svoj red meljave. Ugovarala se i veselja, radovi, jednostavno, bila je kultno mesto. Želja nam je bila svakako, da otrgnemo naš stari zanat od zaborava, da ljudima pokažemo i dokažemo da vodenice imaju smisla da postoje i dalje, da proizvode zdravu hranu“, navodi Milan Pavlović, predsednik Društva vodeničara Srbije.

Kad stigne žito, to je trijumf rodne godine i celokupnog uloženog rada na njivama. Kad ode pod vodenički točak pa se kućama vrati kao brašno, to znači da gladi neće biti. Zato je kloparanje te vode, vitla i teškog kamenog točka, bio uvek zvuk koji ohrabruje – jer znači život.

Dok melju heljdu, kukuruz, pšenicu, raž, ječam, ovas, a potoku vrate vode koliko mu i uzmu, vodenice lepotom i svojom novom pričom, od zaborava i propadanja ne brane samo sebe – već i sela.

#obnova, #vodenica

Pregleda do sada

Hvala što pratite naš portal.

Kliknite na znak plus

Podelite vest na društvenim mrežama.