Sećanja heroja sa Košara 

Ove godine navršava se punih 25 godina od krvave bitke na Košarama. Kako je bilo i kako su naši vojnici tamo preživljavali govorio je iz svoj iskustva, Užičanin Vladimir Ilić gostujući u emisiji TV Lav Raport u 5 .

Bitka na Košarama počela je devetog aprila i trajala je do 10. juna 1999. godine tokom Nato bombardovanja SRJ. Vladimir Ilić je imao nepunih 19 godina kada se obreo na Košarama. Još uvek se, kako kaže, seća nedaća koje je tamo preživeo, a najviše stradalih drugova:

-Iako mi vojnici to želimo da zaboravimo, jer su to jako ružne uspomene, ne smemo zaboraviti ljude koji su tamo ostali i njihove porodice. Ko je bio u ratu on zna kakav je to osećaj. Ono što je bilo najteže je taj nepoznati teren, ljudi, sve vam je bilo nepoznatno. Moja jedinica je bila najbliža, mogli smo brzo da reagujemo i prvi smo stigli tog devetog aprila u podnožje Košara, a samo karaulu oni su već bili zauzeli.- pročinje priču Vladimir Ilić.

Vladimir Ilić koji je tada imao nepunih 19. godina bio je na odsluženju vojnog roka. Ovaj tada golobradi momak nije ni slutio da će se ubzo naći na mestu gde je smrt svakog trenutka vrebala:

-Služio sam u vojnoj policiji, prvo u Valjevu, pa sam onda prešao u Beograd. Odatle smo, negde pred samo bombardovanje prebačeni na zadatak na Kosovo. Tako sam se našao sa svojom jedinicom na Košarama. Bio sam decembarska partija u vojsci i što se tiče moje obučenosti u tom trenutku, ona nije bila na zavidnom nivou. Ali po dolasku na Košare, tamo smo imali junsku partiju starijih I iskusnijih vojnika, pa su nas pomešali. Svi zajedno smo, sa dobro obučenim strešinama, koji su bili u dobro obučenim, specijalnim jedinicama, napravili jednu borbenu grupu. Uz te starije vojnike smo se osećali sigurno. Uz njih smo sve brzo učili jer smo znali da ćemo time spasiti sopstveni život. – priča Ilić. 

Junak sa Košara nam otkriva da zamera pojedinim medijima, koji su u dokumentarnoj emisiji samo pomenuli da je stigao Peti bataljon vojne policije:

-A u tomi mom Petom bataljonu stradale su četiri starešine i jedan vojnik. Podneli smo velike žrtve, naravno ne umanjujem ničije učešće, ali smatam da nam je tom konstatacijom napravljena nepravda. Moj peti bataljon nije tamo došao na piknik, to je bila ozbiljna akcija, i mi smo prvi koji smo stigli na Košare i dva dana držali liniju. Ta prva dva dana niko drugi osim nas nije dolazio, posle su stigle i druge jedinice, od 63 padobanske do ostalih. I svi zajedno smo dali maksimum, i bez njih ni mi se ne bi živi vratili. 

Na pitanje šta mu je bilo najteže Ilić kaže:

-Znate kako, kada krene ta pucnjava, nešto se u čoveku promeni, i to meni nije bilo tako strašno, jer boriš se za svoj život i  ideš napred. Imali smo taj slogan “Nema nazad, nazad je Srbija”. Najteža mi je bila glad a o zimi da ne pričam. I danas kad vidim sneg nije mi dobro. Imali smo situacija kada upadnemo u zasedu gde smo dva dana bili zatočeni. Preko svih nas je pao sneg. Pre neki dan sam čuo Radmilovića koji je prilikom jednog gostovanja na TV rekao da je tada prvi put video starešinu da mu vilice toliko cvokoću, toliko je drhtao od zime i tresao se, da su se plašili da će ih odati zvuk njegove vilice. Skidali smo se da telima grejemo jedni druge, a ispod postavljali granje. A sva naša izvlačenja iz takvih situacija su bila toliko rizična da su nam starešine uvek govorile da zadnju bombu ostavimo za sebe, ako nas uhvate žive. 

Vladimir ističe da su uvek imali neizmernu podršku svojih starešina:

-Na sve zadatke koje smo išli oni su uvek bili prvi u koloni i uvek korak ispred nas. Zato je i bio taj odnos stradalih , četiri starešine i jedan vojnik Radiša Ilić (19) iz Kragujevca.-

U istoriji je ostalo zapisano da su Junaci sa Košara uspeli da nadjačaju znatno brojnijeg neprijatelja:

-Da je njih bilo mnogo više nego nas, mi to nismo znali u tim prvim naletima. Kada smo stigli na Košare slučajno sam sreo jednog mog Užičanina, I on mi je, pošto su mene svi u Sevojnu zvali Divac, rekao ne idi gore, sve je uzorano. Gore ni mrav ne može da preživi. A mi smo dobili zadatak da nas čeka malo jača grupa terorista. Iskreno mislim da smo znali kolika je to sila ljudi, samo vam mogu reći da je to bilo neverovatno koliko ih je bilo,  ne bi nam bilo svejedno. Ovako smo gazili napred. Imali smo recimo situacija kada smo bili ostavljeni, gde je neka druga jedinica pod dejstvom vatre morala da se povuče, a na primer poginuo je starešina koji je imao Motorolu, I vi automatski nemate kontrolu povlačenja. Ne znate da su se ostali povukli a vi ostajete da se borite za goli život. To su te najgore situacije bile, kad tehnički ne možete da se povučete, jer ne znate da to treba da uradite. Niko se nije povlačio na svoju ruku, tako da kad naiđe taj veliki napad, ti stoji do zadnjeg momenta, pomoliš se Bogu i to je to- nerado se priseća Vladimir Ilić. 

Bitka na Košarama je trajala 67 dana, Vladimir je svih tih dana bio prisutan, a sve što je proživljavao beležio je u svom ratnom dnevniku:

-Slučaj je hteo da sam još dok sam bio u Valjevu, onako iz dosade uzeo jednu knjigu, znate kao ono u školi što smo imali leksikon, I pošto tada nije bilo mobilnih telefona, ja sam tu beležio brojeve svojih novih drugara, njihove adrese, gde ko živi i šta radi. Tu knjižicu sam počeo da nosi svugde sa sobom, ne sluteći da će to biti ratni dnevnik. Nakon pogibije mog Dragana Komarice, rodom iz Priboja, koji je na žalost poginuo na sam dan Vasksa, ostao sam bez svoje jedinice. Preuzeo me je vodnik Martić i pošto sam se pokazao kao dobar vozač, moj novi zadatak je bio da ih snabdevam hranom, municijom, cigaretama i svim što je trebalo. Pomislio sam super biće mi lakše sada. Međutim nisam znao šta me tek čeka. A čekala me je ta čuvena pin staza, za koju nisam ni znao da postoji, a to je staza gde je svaki dan po jedno vozilo makar stradalo. Ili nagazi na minu, ili mu naprave sačekušu. A tom stazom sam morao da prolazim, i onda sam imao taj rulet, da li ću uspeti da prođem, ili ne. A dnevno sam išao gore dole, makar tri puta, i bilo je šta ti sreća da. Tu su nam problem pravili i Nato avioni, koji čim vide vozilo u pokretu, oni ga gađaju. Čim vidim avione, ili ih čujem, mi se negde zaustavimo na sat, dva, dok opasnost ne prođe. E u tim čekanjima nastao je moj dnevnik-

Svi ovih godina posle bitke na Košarama, Vladimir ni jednom nije pročitao ceo svoj dnevnik. Nije mogao! A već deceniju planira da ga pretoči u knjigu. Kaže nije lako, ali mora :

-Planiram ali nikako da taj plan pretvorim u delu. Znate nije ni malo lako, jer kad god pozovem svoje prijatelje sa Košara da pričamo, vrate nam se ta sećanja od kojih ponekad ne možeš ni da spavaš. Teško je! Imao sam ponuda da nekome dam dnevnik, pa da neko drugi to napiše. Ne želim to, jer ovo je jedina priča koja je rađena mojom rukom, mojim rukopisom i želim ja to da uradim. Biće jednog dana sigurno- obećao je na kraju razgovora Vladimir Ilić, heroj sa Košara. 

Vladimir Ilić se po povratku sa Košara trudio da nastavi normalan život. Oženio se tadašnjom devojkom Jelenom, sa kojom ima dve prelepe ćerke Dunju i Danku. U međuvremenu je na porodičnom imanju u Staparima  osnovao etno selo “Staparski vajati” za koji kaže da su mu posle preživljenih ratnih strahota, bili pravi odmor za telo i lek za dušu. Planira da na svom ranču napravi kućicu- muzej u kome će sakupiti kompletnu dokumentaciju o Košarama. Ljudi će na jednom mestu moći da pogledaju fotografije, knjige, da vide imena ko su i odakle su poginuli. Jednom rečju kompletan istorijat bitke na Košarama. Samo kako sam reče, za to će mu trebati i vremena i finansija. 

#užice

Pregleda do sada

Hvala što pratite naš portal.

Kliknite na znak plus

Podelite vest na društvenim mrežama.