Vodenica Petrovića u Gorobilju

Nekada je u požeškom kraju bilo 11 vodenica potočara. One koje još uvek rade, danas su prava retkost. Među onima u kojima se točkovi još uvek okreću, a zavrteli su se još daleke 1937. godine, je i „Petrovića vodenica“ u Gorobilju. Kažu da ni jedan hleb ili pogača ne mirše tako lepo kao onaj koji je umešen od brašna iz vodenice Pavla Petrovića, bivšeg fudbalera, trenera i trgovačkog putnika. 

Kada krenete iz Požege, na putu prema Arilju, samo nekoliko stotina metara u selu Gorobilju, skrenete sa puta i stižete do vodenice Petrovića. Pavle je želeo da nastavi tradiciju, pa je ovo zdanje koje odoleva zubu vremena pretvorio u svoju oazu mira i uživanja ali i mogućnosti da se dotira kućni budžet:

– Ispod vodenice protiče reka Đetinja, u koju se malo niže uliva Skrapž. A tu je i reka Moravica. Zato se uz šum reke i zvuk vodeničkog točka najlepše odmorim i spavam. Uostalom zbog toga sam i otišao iz stana koji imam u Užicu. – kaže Pavle Petrović.

Brašno dobijeno u vodenici potočari neuporedivo je boljeg kvaliteta. Kod industrijskog brašna, prilikom procesa mlevenja, struja sagori sve što je zdravo. A u vodenici se žito melje polako, bez jakog trenja, pa se tako svi zdravi sastojci zrna sačuvaju. Objašnjava naš sagovornik i dodaje da posao vodeničara nije ni malo lak.

Porodica Petrović je sportska porodica pa otuda i ne čudi što ovaj

71- godisnjak Užičanin ne provodi vreme samo u vodenici, već je aktivan i na fudbalskim terenima:

-Mi Petrovići smo svi sportisti. Snaja za strijim sinom je igrala u čuvenoj ekipi odbojkašica Jedinstva, stariji sin mi je međunarodni odbojkaški sudija, mlađi sin je igrao fudbal ali je zbog povrede morao da odustane. Evo i četivoro unučadi svi treniraju i bave se sportom. Ja i danas odem i igram fudbal sa mnogo mlađima od sebe i u dobroj sam fizičkoj kondiciji.

Naš domaćin uživa u životu i penzionerskim danima. Za sebe u šali kaže da je najmlađi vodeničar u požeškom kraju.  Ko jednom proba brašno iz Petrovića vodenice oduševljen je kvalitetom.  Zato naš domaćin ne razmišlja o tržišu,  kaže mogao bi da proda mnogo više, ali ne želi da bude rob i radi samo da popuni kućni budžet.

Malo niže ispod vodenice, baš kod table na kojoj je putokaz za Petrovića vodenicu, proći će auto put. Naš domaćin se nada da će njegova vodenca  u tom slučaju biti bezbedna, ali kako kaže ne razmišlja o nekom etno selu.

U vodenici uvek ima puno posla. Mora da se vodi računa da li ima vode, kamen mora da se održava redovno i da bude oštar, a oštri se ručno. To zahteva znanje i veštinu, koje ima Pajov komšija i prijatelj, Mlađo Pavićević:

-Mi se družimo čini mi se od kada znam za sebe. Jedan moj dolazak ovde, kada je bio pokojni deda Petar je klesao kamen i pozvao me da dođem da me nauči kako se to radi. Kaže „imaćete vodenicu, imaćete žito ali nećete znati da radite šta treba da radite. I eto tako sam naučio da oštrim vodenički kamen. 

Prijatelji su od davnina uzajamno pomažu jedan drugome pa za njih ne postoji problem ne samo u održavanju vodenice, već i u drugim stvarima kada je pomoć potrebna

Iza svakog uspešnoj muškarca stoji jaka žena. Supruga Mira brine o domaćinstvu i kaže da zdravo brašno i zdrava hrana utiču da oni i ne razmišljaju o lekarima:

-Na našoj trpezi su uvek jela od ražanog, pšeničnog, heljdinog i kukurzunog brašna. Volim da spremam a posebno da ugađan unucima. Kada su oni ovde kod nas, to je pravi raj. –

Vodenice su nekada bile veoma značajne za život ondašnjih ljudi. Opevane su i u brojnim pesmama koje svedoče da su to bila lepa vremena gde se vodenički točak okreće, čuje se huk reke i pesma iz srca. Zbog toga, kako reče naš vodeničar na kraju, treba čuvati tradiciju koju imamo.

Pregleda do sada

Hvala što pratite naš portal.

Kliknite na znak plus

Podelite vest na društvenim mrežama.