Pantelija stub porodice Stojic iz pribojskog sela Jelaca

Život žene na selu nije nimalo lak. Težak rad od jutra do sutra, poslovi u kući, njivi i u štali, su njihova svakodnevnica. Uz težak rad, one su istovrremeno i nežne majke, supruge, domaćice. Žena u ruralnoj sredini mora da bude potpuno posvećena , da zna sve, i da može sve. Jedna od takvih hrabrih  žena, koja je srce i duša svoje porodice,  je Panetlija Stojić, poljoprivrednica iz pribojskog sela Jelača. 

Iz susednog sela Dobrilovići, Pantelija ili Panta kako je od milošte svi zovu, 85. godine udajom za Dragana ljubav svog života doselila se u Priboj. Oboje su radili u FAP-u a kada su ostali bez posla, 2002 godine su se vratili na selo i posvetili poljoprivredi:

-Bavimo se stočarstvom, ratarstvom, imamo dosta stoke, tri krave, četiri junice, petoro muških teladi, gajimo svinje, piliće za tov, kokoške i svašta nešto radimo – počinje priču Pantelija Stojić. 

 Desetočlana porodica iz četiri generacije bavi se stočarstvom, ratarstvom i povrtarstvom i voćarstvom. Pantelija ističe da iako život žene na selu nije ni malo lako, najvažnija je ljuba i sloga:

-Žene na selu imaju dosta odricanja, nema vreme ni leganja, ni ustajanja, sve to mora da se odredi u skladu nekih obaveza. Leti se ustaje dosta ranije, zimi jedino može malo odmora, mada i tada obaveze moraju da se završavaju. Mi smo desetočlana porodica, i ima nas četiri generacije. Kako mi to volimo da kažemo ima nas četiri žene, a pet titula, dve svekrve i tri snaje- uz osmeh kaže Pantelija. 

Pantelijina svekrva 85. godisnja Živomirka Stoji kaže da je od malih nogu radila na selu. Bila je dobar đak, ali roditelji nisu mogli da joj omoguće dalje školovanje. Udala se sa 18 godina u komšiluk:

-Otkad znam za sebe ja radim. Sada su na selu mnogo bolji uslovi nego nekada kada smo se mi mučili.Mi smo na konjima, volovima, plugovi, ralovi, kosilo se, nije imalo mašina, ali se opet živelo fino. Ljudi su se lepo slagali, išli jedni kod drugih, pomagali se. Sada imaju sve mogućnosti , ali nema naroda, nema pomoći. Šta ćeš ti sada ovde ako ti nije dobro, nema ko da te odvede lekaru. Nema kuće zatvorene a moglo bi se lepo živeti. Omladina odlazi u grad, a ovde imaju sve uslove, i svaka kuća živi kao u gradu – kaže baka Živomirka.  

Domaćin kuće Dragan Stojić kaže da svoje selo ne bi zamenio ni za sva blaga na svetu:

-Propuotvao sam mogu slobodno da  kažem pola sveta, i na kraju najviše volim ovde da bude. Ma ne volim ni u Priboj da odem, idem samo kada moram. Ovde je život mnogo bolji nego bilo gde na drugom mestu. Pre svega ne misliš šta ćeš da jedeš, jer sve što ti trebaš imaš na svom imanju- kaže  Dragan Stojić.

Selo Jelače pored priodnih lepota krase i dobri ljudi pa otuda i ne čudi što su jedni drugima dobre komšije:

-Mogu vam reći da se mi ovde svi lepo slažemo, pomažemo jedni drugima, družimo se, i sve je u pozitivnom duhu- kaže komšija Nikola Polić .

Da im život u selu bude još lepši i lakši nedostaje samo malo asfalta do njihovih kuća:

-500 metara asfalta da se stavi ovde bilo bi super. Evo u susednom selu Brezda napravljen je asfalt i svake godine makar pet vikendica novih nikne. Vraćaju se ljudi na selo, a za to je potreban put kaže Stojić. 

I komšija Nikola se uz činjenicu da selu nedostaju i deca, slaže da im je put neophodan:-Put je problem najveći, struju imamo , telefone, internet , sve je to dobro ali samo je problem put, safalt, makar i sto metara da urade, nama bi bilo bolje- ističe košija Nikola Polić.  

#proboj

Pregleda do sada

Hvala što pratite naš portal.

Kliknite na znak plus

Podelite vest na društvenim mrežama.