O ćirilici

Među svim pismima postoji i ćirilica – jedan cvijet među cvjetovima. Jedan izvor među vodama. Jedna učiteljica među učiteljicama.

Prije no što sam krenuo u školu znao sam slovo A. Bilo je ovakvo kakvim sam ga sada napisao na kraju prethodne rečenice. Ostalih 29 slova naučio sam u školi „Bratstvo” od učiteljice Dragice Ivanović. Valjevka je bila. Živela je u nesrećnom braku, i kad se razvela, kad je iz Novog Pazara otišla za Valjevo, mi, njeni đaci, plakali smo što odlazi. Dali smo joj olovke i gumice, na poklon. Da nas pamti.

Kad bi pregledala domaći rad, potpisala bi se: učiteljica Dragica. Ali taj potpis! To je bila jedna linija koja se siječe po polovini. Potpis je ličio na crtež kengura. Kasnije sam shvatio da je to pisano slovo D, ali još uvijek nisam imao svijest o ćirilici. Na kraju prvog razreda, jedan koji će kasnije, devedesetih godina prošlog vijeka kolima ubiti petogodišnje dijete a za to, naravno, neće odgovarati na sudu, rekao mi je da našem učenju nije kraj. Reče, naredne godine treba da učimo latinička slova. U tom trenutku ćirilica je u meni bila imenovana kao azbuka.

Domaći

Imao sam vrlo loš rukopis, kao da su ptice u mastilo ugazile pa hartijom skakutale. Taj klimavi rukopis pisane ćirilice koštao me strašne optužbe i presude.

Imali smo u petom razredu jednog đaka koji bi nam prije nastavnika pregledavao domaće zadatke. Tome pregledaču se učinilo da nisam pisao domaći u kući, kako bi trebalo, nego u školi, kako ne bi trebalo. On me prijavi nastavniku koga smo zvali Ćelo. Pogledavši u moju svesku, Ćelo reče: jedan. Uzalud objašnjavah kako sam domaći pisao u kući. Naravno, niko nije čitao šta sam napisao. Rekoh roditeljima da sam dobio jedan. Oni dođoše u školu i pričaše s Ćelom.

Kad je ušao na čas, Ćelo mi reče da imam dobre roditelje, ali i dalje nije sumnjao u svoju presudu. Otac mi je vjerovao da nisam domaći rad radio u školi, ali mi reče da će možda moja slova izgledati stabilnija ako budem pisao štampanom latinicom. Tako sam, tada, iz pisane ćirilice prešao na štampanu latinicu.

Naredne sedmice, iako kažnjen, valjda odahnuo, zaboravio sam da napišem domaći. Na velikom odmoru se sjetih tog zaborava. Zato sam napisao domaći na zidu škole – imao sam strepnju da me ne ugleda onaj pregledač, jer bi me odmah Ćelu prijavio.

I poče treći čas. Ulazi Ćelo i pita: „Da li opet Halilović nije uradio domaći?”

„Ne, sad je uradio kod kuće, čitko je napisao, uredno”, reče onaj pregledač.

Tako, kad bejah prav ispadoh kriv. Kad bejah kriv ispadoh prav.

Od naroda narodu

Svijest o tome da neko čuva ćirilicu ili čuva latinicu, da neko za ćirilicu i latinicu brine, stekao sam početkom tih strašnih devedesetih godina prošlog vijeka, kad se podigoše mnoge stranačke zastave i kad je Dnevnik dobio Dnevnikov dodatak. Malo ko se osvrtao na činjenicu da ćirilica i latinica imaju neka slova zajednička.

Od učiteljice Dragice nismo učili da su ta pisma za nekog ili protiv nekog. Nismo ni znali da pisma služe nama, mislili smo da baš mi, đaci, služimo tim pismima time što ih učimo.

Danas, ja rijetko rukom pišem, a kad to činim, nije mi teško da štampanom ćirilicom i štampanom latinicom pišem, a pisana slova? I ne pamtim kad sam ih stavljao na hartiju – možda davno, u četvrtom razredu srednje škole, kad smo imali izbor da od četiri pismena zadatka tri pišemo jednim pismom, a bar jedan pismeni da napišemo drugim pismom. Za mene, dva pisma nisu bila ni prvo ni drugo. Bila su potrebna kao dan i noć. Naravno, znao sam i za arapske harfove, tetka Džemila je u Hotkovu čitala harfove, a mene učila ono što je pročitala.

Danas, o jezicima i o pismima mislim kao o instrumentima pojedinaca i naroda, ali ti instrumenti idu iz ruke u ruku.

Od čovjeka čovjeku

Znanja i riječi se presipaju od čovjeka do čovjeka, od naroda do naroda. Tako se i ćirilica razvila iz grčkog pisma. Ko je tu od koga više dao, Ćirilo od Metodija ili možda Kliment, čije učešće ne pominje Teofilakt – ne znam, i ne znam koga bih pitao. Vasilije Zlatarski smatra da je ćirilica nastala u Bugarskoj, a jedna legenda navodi Jeronima iz Stridona kao izumitelja ćirilice, ali to ostaje samo legenda.

Možda je najvažnija od svih pretpostavki da je Marija, Ćirilova i Metodijeva majka, bila žena slovenske krvi. Čarolija pisma je u tome da ga koriste i mnogi koji o njegovom nastanku ne znaju baš ništa. To što je danas ćirilica nekad se zvalo glagoljica i kurilica.

Danas, ćirilica označava zvuke mnogih, ne samo slovenskih jezika. Tu su osetski, tadžički, romski (u Srbiji i u zemljama bivšeg SSSR), kurdski (u SSSR), altajski, azerski, tatarski, turkmenski, uzbečki, kirgiški, kazaški, udmurtski, abhaski, ajsorski, avarski, balkarski, baškirski, čuvaški, dunganski, kalmički, karačejski, karakalpački, kumički, lezijanski, mansijanski, nanajski, orijatski, tuvinski, jakutski…

Kad pogledam spisak tih jezika, pomislim – o, koliko je učiteljica učilo djecu ćirilici i među njima moja učiteljica, Dragica Ivanović. Čuli smo se donedavno. Ona bi se obradovala kada ugleda neku moju knjigu. Javljala bi kada ugleda moje ime u ukrštenim riječima. (Ime pisca Halilovića? Četiri slova.) Radovala se Dragica Ivanović, radovala se knjigama. A bijaše pravedna žena. Nije me učila da postoji pismo koje treba izbjegavati. Eto, među svim pismima postoji i ćirilica – jedan cvijet među cvjetovima. Jedan izvor među vodama. Jedna učiteljica među učiteljicama.

Autor: Enes Halilović

#ćirilica, #učiteljica

Pregleda do sada

Hvala što pratite naš portal.

Kliknite na znak plus

Podelite vest na društvenim mrežama.