Kako je Pavle postao patrijarh: Izbor obavljen još za Germanovog života, čuvar trona bio Amfilohije

Njegovo ime našlo se na listi kandidata tek u devetom krugu glasanja, mitropolit sarajevski Vladislav, koji mu je bio školski drug, otvorio koverat i pročitao Pavlovo ime.

Rođen kao Gojko Stojčević, bio je patrijarh srpski od kraja 1990. godine do kraja 2009. Za 44. patrijarha SPC izabran je 1. decembra 1990, a ustoličen sutradan, 2. decembra, u Sabornoj crkvi u Beogradu.

Ceremoniju je izvršilo 12 episkopa, 12 sveštenika i 13 đakona, a izbor je obavljen za života prethodnog patrijarha Germana, zbog njegove dugotrajne teške bolesti, na predlog lekarskog Konzilijuma Vojnomedicinske akademije koje su potrvđene stručnim nalazom, piše eparhija Slavonska.

Pavlovo ime našlo se na listi kandidata u devetom krugu glasanja. Dovoljan broj glasova za ulazak na listu kandidata u prvom krugu dobili su episkop šumadijski Sava i episkop žički Stefan, a tek u devetom krugu „cenzus“ je prešao i episkop raško-prizrenski Pavle. Posle toga, po tzv. apostolskom načinu biranja, koverte sa imenima trojice kandidata stavljene su na Jevanđelje, a arhimandrit tronoški Antonije Đurđević promešao ih je i potom izvukao koverat sa imenom patrijarha. Najstariji prisutni velikodostojnik mitropolit sarajevski Vladislav otvorio je koverat i pročitao ime.

Kuriozitet je da je mitropolit Vladislav bio patrijarhov školski drug iz bogoslovije u Sarajevu, a arhimandrit Antonije zajedno sa njim sabrat manastira Rače.

Zabeleženo je da je patrijarh Pavle tada rekao:

– Moje su snage slabe, to svi znate. Ja se u njih ne nadam. Nadam se u vašu pomoć, kažem i ponavljam, u pomoć Božju kojom me je On i do sada držao. Neka bude Bogu na slavu i na korist Njegovoj crkvi i našem napaćenom narodu u ova teška vremena. Mi nemamo nikakav program patrijaršijske delatnosti, naš program je Jevanđelje Hristovo.

“Moje su snage slabe”

Patrijarh Pavle rođen je kao Gojko Stojčević 1. septembra 1914. godine u selu Kućanci, srez Donji Miholjac u Slavoniji. Bila je to tada Austrougarska, danas Hrvatska.

Rano je ostao bez roditelja. Otac Stevan je otišao da radi u SAD, gde je dobio tuberkulozu i „vratio se kući da umre“. Pavlu je tada bilo tri godine i ostao je sa bratom Dušanom. Posle toga majka Ana se preudala i rodila tri ćerke, a pri rođenju treće je umrla. Dušan i Gojko su ostali sa babom Dragom i tetkom, najstarijem očevom sestrom. Tetka ih je odgajila zajedno sa svojom ćerkom Agicom koja je bila devet godina starija od Gojka. Shvativši da je dete „vrlo slabačko“, poštedela ga je seoskih poslova i omogućila mu da se školuje.

Četvororazrednu osnovnu školu završio je u Kućancima. Leto 1925. proveo je u manastiru Orahovica pripremajući se za odlazak na nastavak školovanja u Tuzlu. U Tuzli je završio nižu gimnaziju u periodu između 1925. i 1929. godine. Za to vreme je stanovao kod strica u desetočlanoj siromašnoj porodici. Voleo je matematiku i fiziku, a sedeo je u klupi sa jednim muslimanom i jednim Hrvatom.

Potom je završio šestorazrednu bogosloviju u Sarajevu (1930—1936), iako je u prethodnoj gimnaziji iz veronauke imao dvojku. U školi je bio zapažen kao dobar pojac, bio je drugi tenor. Voleo je da peva i u selu, pa su ga zvali „pjevalica“. U Sarajevu je bio član društva „Trezvena mladež“ koje se borilo protiv opijanja i pušenja. Do 1936. njegov brat Dušan je postao obućar i oženio se, a Gojko je leta provodio kod tetke na selu baveći se poljoprivrednim poslovima.

U Beograd je došao te iste 1936. godine, gde je upisao Bogoslovski fakultet. Tu je vanredno završio i više razrede Šeste beogradske gimnazije da bi mogao da uporedo upiše i Medicinski fakultet. Tu je stigao do druge godine studija, a Bogoslovski fakultet je završio. U Beogradu ga je zatekao i Drugi svetski rat.

Po čemu ga narod pamti

U Eparhiji raško-prizrenskoj gradio je nove crkve, obnavljao stare i porušene, posvećivao i monašio nove sveštenike i monahe. Starao se o Prizrenskoj bogosloviji, gde je povremeno držao i predavanja iz crkvenog pevanja i crkvenoslovenskog jezika. Često je putovao, obilazio i služio u svim mestima svoje Eparhije. Sa kosovskim egzodusom, Prizrenska bogoslovija Svetog Kirila i Metodija je privremeno premeštena u Niš, a sedište Raško-prizrenske eparhije iz Prizrena u manastir Gračanicu.

Kao episkop raško-prizrenski svedočio je u Ujedinjenim nacijama pred mnogobrojnim državnicima, o stradanju srpskog naroda na Kosovu i Metohiji. Pisao je izveštaje Svetom sinodu o teškom položaju Srba i pravoslavne crkve na Kosovu i Metohiji. Na autobuskoj stanici u Prizrenu fizički ga je napao jedan Albanac, a bilo je i drugih verbalnih i fizičkih napada.

Po svojoj eparhiji je uglavnom išao peške, od Peći do manastira Pećke patrijaršije, od Prištine do manastira Gračanice. Gde nije mogao peške išao je autobusom jer eparhija nije imala auto, kasnije je eparhija imala jedan „varburg“.

Imajući u vidu zasluge patrijarha srpskog Pavla na naučnom bogoslovskom polju, Bogoslovski fakultet Srpske pravoslavne crkve u Beogradu, dodelio mu je 1988. godine zvanje počasnog doktora bogoslovlja.

Za vreme njegovog mandata obnovljeno je i osnovano više eparhija. Obnovljena je Bogoslovija na Cetinju 1992. godine. Otvorena je 1994. godine Duhovna akademija Svetog Vasilija Ostroškog u Srbinju (Foča) i Bogoslovija u Kragujevcu 1997. godine, kao odsek Bogoslovije Svetog Save u Beogradu. Osnovana je i informativna služba Srpske pravoslavne crkve Pravoslavlje Pres.

Pokrenuo je 1993. godine u Beogradu Akademiju za umetnosti i konzervaciju, sa nekoliko odseka (ikonopis, freskopis, konzervacija), sledećih godina nastava veronauke je vraćena u škole (2002), kao i Bogoslovski fakultet u okvire Beogradskog univerziteta iz koga su ga komunističke vlasti izbacile 1952. godine.

Imao je značajnu ulogu u prevazilaženju raskola mitropolije novogračaničke u Americi koji je trajao više decenija. Putovao je u Ameriku više puta (1992, 1996, 1998, 1999 i 2001) i u Australiju (2004).

Svako jutro, osim ako nije išao u neku drugu crkvu, služio je liturgiju u Patrijaršiji i pričešćivao se, a svako veče je bio na večernjoj službi u Sabornoj crkvi zajedno sa ostalim sveštenicima za pevnicom. Sa sobom je uvek nosio Sveto pismo i molitvenik. Po Beogradu je išao gradskim prevozom ili peške. Živeo je asketskim životom, sam je šio i krpio odelo i cipele, i obavljao ostale majstorske poslove u Patrijaršiji.

Na Savindan 1997. predvodio je u Beogradu litiju koja je prošla kroz kordon policije u Kolarčevoj ulici. To je bilo u vreme demonstracija posle lokalnih izbora iz novembra 1996. godine.

Dok je bio patrijarh nije primao patrijaršijsku platu, nego jedino penziju iz perioda dok je bio episkop raško-prizrenski.

#paatrijarhpavle, #patrijarh, #spc, #sps

Pregleda do sada

Hvala što pratite naš portal.

Kliknite na znak plus

Podelite vest na društvenim mrežama.