Imala je samo 11 meseci kada je NATO bombama zasuo njihovu kuću

Bojana Tošović (1998-1999) je najmlađa žrtva NATO agresije na SR Jugoslaviju tokom proleća 1999. godine. Mala devojčica Bojana je poginula zajedno sa svojim ocem Božinom, 11. aprila 1999. u selu Merdare, između Podujeva i Kuršumlije.

Zašto je malo selo Merdare uoči Vaskrsa 1999. godine zasuto kontejnerima kasetnih bombi? Zašto su tomahavcima gađane kuće, kad u ovom kraju ne postoji ni jedan vojni objekat? Na ova pitanja Marija Tošović, koja je izgubila ćerku i muža, nikada neće dobiti odgovor a samo sećanje na taj dan za nju predstavlja pravo mučenje.

,,Naša kuća se nalazila na samoj, kako se sada kaže, administrativnoj liniji. Te večeri smo legli ranije kako bi sutradan poranili da dočekamo Vaskrs. Malo pre ponoći začuli smo neku tutnjavu i shvatili da je u blizini pala bomba. Skočili smo iz kreveta i sišli u podrum. Sedeli smo u tišini sa zebnjom, dok je oko nas sve tutnjalo od, kako sam kasnije saznala, kasetnih bombi. Tada je grunulo. Kad sam se osvestila shvatila sam da je bomba (tomahavk) direktno pogodila našu kuću i da smo zatrpani. Kao u snu čula sam muža kako me doziva. Videla sam ga zatrpanog podrumskim kamenjem i gredama. Pored njega ležala je Bojana”, priseća se strašnog događaja Marija Tošović koja je te noći izgubila dete i muža.

Strašnu eksploziju čuli su Marijini roditelji i brat, čija je kuća u blizini. Dotrčali su i iz potpuno srušene kuće prvo izvukli Bojanu, koja je već bila mrtva, i dali je Marijinoj majci. Otac Savo i brat Mirko su golim rukama otkopali Mariju i Božina. Pod kišom kasetnih mombi odneli su ih na put ispod nadvožnjaka, kako bi koliko-toliko bio zaštićeni od bombi.

Tešku povređenu Mariju prebacili u Kuršumliju, pa u bolnicu u Prokuplju. Dugo se lečila, ostali su brojni ožiljci po celom telu ali, kako kaže, najveći i najteži na duši.
Marija danas živi u novoj kući u Merdaru koju joj je izgradila država odmah posle bombardovanja. Dobila je i posao u mesnoj kancelariji.

,,Kuća u kojoj smo živeli više ne postoji. Punih deset godina nisam mogla da odem da zapalim sveću. Nisam imala snage. Sada idem redovno svakog Uskrsa. Zapalim sveću i isplačem se. Godine su prošle ali bol nije, i neće nikad”, priča Marija.

Marija kaže da je malo boli što prilikom zvaničnog obeležavanja godišnjice od NATO agresije niko ne pominje njenu ćerku.

,,Pominjanje njenog imena meni neće vratiti dete, niti smanjiti bol, ali, istine radi, Bojana je najmlađa žrtva”, kaže Marija.

Tokom agresije na SRJ, za 78 dana poginulo je 78 dece, a među njima je i mala Bojana, koja je imala svega 11 meseci života. Za te užasne zločine niko nikada nije odgovarao. Tužbe za zločine protiv NATO generala i sekretara nisu nikada ušle u proceduru, jer su posle 2001. godine proglašene ništavnim.

Pregleda do sada

Hvala što pratite naš portal.

Kliknite na znak plus

Podelite vest na društvenim mrežama.