Godine bez patrijarha Pavla – svetost pastira dobrog dotakne me i danas

Čovek ne može da bira vreme u kojem će se roditi i živeti; od njega ne zavisi ni od kojih roditelja, ni od kog naroda će se roditi, ali od njega zavisi kako će on postupati u datom vremenu: da li kao čovek ili kao nečovek, bez obzira na to u kom narodu i od kojih roditelja, poučavao nas je patrijarh srpski Pavle koji nas je napustio na današnji dan pre dvanaest godina. Ostavio nam je mudre savete, poruke, pre svega, kako da budemo dobri ljudi.

Godine brzo postanu davne, pa nam sećanje ostane jedini trag u vremenu ili možda u beskraju. Za mene nije bilo  dileme da li ću tog jula 2005. godine, na praznik Svetog arhangela Gavrila otići u stari Prizren, u Dušanov grad, Kaljaju, Manastir Svetih arhangela.

Nije bezbedno, ali nije bilo ni sile da me spreči – ako može patrijarh srpski Pavle u desetoj deceniji mogu i ja.

Na Kosmetu sam. Srpske svetinje vidaju rane od onog što je ostalo od njih, posle godinu dana od martovskog albanskog pogroma. Onamo, ’namo, za brda ona ponovo govore da je razoren dvor mojega cara.

Čim se nađete u utvrđenju Višegrad, u kanjonu Bistrice blizu Prizrena, shvatite da je takva geostrateška pozicija morala biti imperativ jednom caru, baš kao što je bio Dušan Silni, koji ga je na vizantijskim temeljima nadogradio i sebi odredio za grob.

Uz jake snage KFOR-a, tog 26. jula, služen je parastos povodom 650. godišnjice smrti cara Dušana.

Dolazak patrijarha Pavla zasenio je sve što se događalo na tom prostoru, dočekan je kao svetac. Stotine ruku ispruženih prema njemu da ga dotaknu, da mu se približe. Krhke građe s godinama koje nosi, svetli među narodom i do zuba naoružanim vojnicima KFOR-a. Nemački vojnici, sa njima i italijanski, u manjem broju i pripadnici kosovske policije, čuvaju srpskog patrijarha kao Boga.

I ne samo čuvaju, celivaju mu ruku, iskazuju duboki naklon i fotografišu ga. Teško nam je od njihove naklonosti prići patrijarhu.

Parastos je a vojnici KFOR-a su i vojnici disciplinovani u veri. Čini se da ne dišu prateći i slušajući službu patrijarha Pavla. Svako se krsti, pali sveće i moli na svoj verujući način. Uz patrijarha smo svi sa istim Bogom.

Julsko sunce prži i gori najjače što može. Iz oka mi krene poneka suza i ne znam da li mi dušu hladi ili greje, da li sam tužna ili zadovoljna. Svete okrutni, nepravedni, koliko si puta bacio toliko bombi na moju zemlju, da bi danas tvoji vojnici ljubili tu svetu ruku, učili molitvu, i jevanđeljski život srpskog patrijarha. Zar je to bio put? Zašto tvoji vojnici ne sprečiše odmah po dolasku na Kosmet 1999. stradanje Dušanovog manastira, ni ponovo, tokom martovskog pogroma, kao ni mnogih drugih svetinja?

Odgovor je patrijarhov: “Možda je na ovom svetu neistine, nepravde i mržnje više, ali su istina, pravda i ljubav moćnije”.

Četiri godine kasnije, 15. novembra 2009, patrijarh srpski Pavle upokojio se u 96. godini. Oprostila sam se od njega i ispratila ga u daljine nebeske.

Sahranjen je po svojoj želji u porti manastira Svetih arhangela Mihaila i Gavrila u Rakovici.

U Izraelu sam, u Jerusalimu. Kasno uveče, posle obilaska svetog grada s grupom stižem u hotel Šalom. Dočekuju nas pitanja gostiju: “Da li ste vi iz Beograda?” Odmah shvatamo, svi gledaju vesti o neredima u Beogradu posle protestnog mitinga zbog jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova. Zapaljena je američka ambasada, kamenovane hrvatska, nemačka…

Ni u najtežim vremenima nas patrijarh Pavle ne bi ostavio bez saveta – Obavezni smo i u najtežoj situaciji da postupamo kao ljudi i nema tog interesa, ni nacionalnog ni pojedinačnog, koji bi nam mogao biti izgovor da budemo neljudi.

Dan pred nama je predviđen za put u Palestinu. Vodič nas ubeđuje kako će nas Palestinci pustiti da uđemo na njihovu teritoriju i da neće biti nikakvih problema jer, eto “oni se baš nešto ne vole s Amerima, kao ni mi”.

Ispred Šaronovog [Arijel Šaron] smo zida, čekamo na ulaz u Palestinu i zamenu autobusa. Baš pored nas se odnekud stvori autobus s turistima iz Hrvatske okićen svim nacionalnim obeležjima. Dođosmo im onako, ko poručeni da se baš na tom mestu verbalno i uz pomoć svojih “prstokaza”, kroz prozore istresu na nas, što onako “po difoltu”, što pride za ambasadu. Ne ostadoše im vala, ni naši dužni.

Dobro ljudi i jedni i drugi, pa nismo kod kuće, za ime Boga, 2008. je, hoće li ikada biti dosta?

I tako, uđoše oni preko reda i ovde, pre nas.

Putujemo kroz Judejsku pustinju, tragovima Svetog Save do Velike lavre prepodobnog Save Osvećenog, u jedan od najstarijih i najznačajnijih manastira pravoslavne crkve.

Čeka nas Vitlejem, ali i upozorenja da ne nasedamo na provokacije, na decu koja na ulicama traže dolar i nude brojanice, a posebno na muškarce koji ispred crkve Hristovog rođenja na raznim jezicima nude suvenire, jer među njima može biti i terorista.

Potpuno neoprezna uzvraćam momku koji mi se širokog osmeha, sa dobar dan obraća ispred crkve na perfektnom srpskom: “Vi ste iz Srbije došli, iz Beograda”. Da, iz Srbije smo, odgovaram zadovoljno. A on poče da kliče Tačiju, da mi se ruga – “gde ti je Kosovo”, i da skandira: “Srbija bez Kosova!”

Sekunde su kao večnost, oči u oči sam s provokatorom a, ko zna, možda i teroristom. Kršni momci Sarajlije stadoše između nas u nameri da se obračunaju s njim, za njima i njihove devojke, supruge da ih spreče da ne čine nevolju na svetom mestu. Provokator pred naletom Sarajlija nestade.

Uđosmo s mirom u crkvu iznad pećine u kojoj se prema verovanju rodio Isus Hristos.

Već sledećeg dana sam neposredno u blizini Crkve Svetog groba i Grčke patrijaršije, u manastiru Svetih arhangela Mihaila i Gavrila, zadužbini kralja Milutina, Dušanovog dede, srpskog cara s početka priče, u kojem služe grčki sveštenici. Još uvek nije vraćen u okrilje SPC.

Ako ste u Izraelu, Jerusalimu, samo vas dobri poznavaoci mogu odvesti do skoro zaboravljenih mnogobrojnih zadužbina Svetog Save i drugih Nemanjića. Ne računajte da su u obaveznom programu obilaska.

U Istanbulu sam, mostu Istoka i Zapada. Volim da ga zovem Carigradom, tako mi nekako značajnije i lepše. Naš vodič će narednih dana biti Mirsad Janić iz Gračanice kod Tuzle, iz BiH. Janić se školovao u Istanbulu i ostao tu da živi i radi.

Iznosi nam detaljan plan obilaska Carigrada u narednim danima. U programu nema Vaseljenske patrijaršije, a moji prijatelji i ja bismo baš kročili u nju. Većina u grupi bi malo zatečena i iznenađena našim zahtevima ali me podržaše kad sam pitala postoji li mogućnost da nas odvedu i u Patrijaršiju.

Ljubazni Janić nam je uz izvinjenje objasnio da mora da radi po programu, da u njemu nema posete Patrijaršiji, ali da nam može dati instrukcije da to učinimo sami.

Obilazimo s Mirsadom Istanbul. Pokušavam da se organizujem da ipak nekako stignem do Patrijaršije.

Nakon tri dana Mirsad nam zakazuje znatno raniji polazak u obilazak carskog grada na Bosforu. Krenuli smo, a on mudro ćuti i ne daje nikome odgovor na pitanje kuda smo se zaputili. Vožnja traje, putnici-turisti nagađaju ali i gunđaju.

Nemam dilemu, govorim prijatelju – Mirsad nas vodi u Patrijaršiju, videćeš. “Nema šanse”, odgovara, “lepo je čovek rekao da mora da radi po programu.”

Ispred visokih zidina smo, na vratima za koja, sada potpuno sigurna, znam šta otvaraju.

“Učinio sam sve da vam ispunim želju, iza ovih vrata je Carigradska patrijaršija. Požurite, patrijarh Vartolomej služi liturgiju, nemojte da je propustite”, zadovoljno je uzviknuo Mirsad.

Na liturgiji sam vaseljenskog patrijarha, klize mi suze niz lice. Prijatelj me suznih očiju pita: “Ti to plačeš, zašto?” Ne znam, valjda zbog Mirsada, a ti?

Do danas, ne znam ništa o Mirsadu Janiću iz Gračanice kod Tuzle, ali ga se setim svaki put kad čujem da neko krene put Carigrada. Obično kažem prijateljima: Da li sam vam pričala kako me je Mirsad Janić odveo u Vaseljensku patrijaršiju?

Ljubav je najviša vrlina. Sve što čovek deli sa drugima smanjuje se, osim ljubavi. Što je više dajete, više je imate – patrijarh srpski Pavle.

#patrijarhpavle

Pregleda do sada

Hvala što pratite naš portal.

Kliknite na znak plus

Podelite vest na društvenim mrežama.