Dirljiva priča o Filipovićima: “Po snegu nas je na leđima nosio četiri kilometara do magistrale”

Jedina porodica u Presetniku, zaseoku na Gvozdačkim planinama, gore nad Drinom gde briju snažni vetrovi, a sneg trpa do kukova, 31. decembra ostade bez glave. Par dana kasnije, ne mogavši bez hranitelja sami u zabiti, četvoro nevoljnih usamljenika zaključa kuću bez vode, kupatila i spoljne izolacije.

I ode. Zamuknu nedođija. Nema potrebe više čistiti seoski put. U Presetniku više niko ne živi. Bolje i da zaselak do daljeg ostane pust, proceniše u Opštini Bajina Bašta i ovdašnjem Centru za socijalni rad, nego da se Filipovići, njegovi jedini žitelji, zlopate u siromaštvu.

Evo danas troje mališana sa majkom u Rogačici, varošici kod Bajine Bašte. Imaju sve u čemu su do onomad oskudevali. Samo, više nemaju oca. Njihov Milosav prevrnu se s traktorom i pogibe.

Ana je sedmi razred, Andrija peti, Milena treći.

– Tata je natovario tri metra drva i oterao ih na Debelo brdo da proda. Od zarađenog novca kupio je naftu, nešto potrepština za kuću i hrane, nama novogodišnje poklone. Čekali smo da ga to veče da proslavimo Novu godinu – pričaju nam deca.

Nisu ga dočekali. Tek sutradan, prvog januara oko podne, slučajni prolaznici pronašli su nesrećnog Milosava mrtvog ispod traktora, pored puta nekoliko kilometara od kuće.

Presetnik je mesto na osami na preko hiljadu metara nadmorske visine u Gvozačkim planinama. Odavde s jedne strane puca pogled na Podrinje, s druge na Valjevo. Filipovići su bili jedina porodica sa stalnom adresom u ovom bestragu. Kuću im je pre deset godina izgradila opština Bajina Bašta. Milosav je decu i suprugu Slađanu hranio prodajom drva iz svoje šume i teškim nadničarskim dinarom. Zbog velikog imanja nisu mogli da ostvare pravo na dečji dodatak.

Da su ostali u rodnoj kući, Ana, Andrija i Milena teško da bi zimi mogli u školu Rogačicu, udaljenu preko 20 kilometara.

– U pola pet smo ustajali. Kad su veliki snegovi, otac nas je na leđima seoskim putem nosio četiri kilometra do magistrale gde smo sačekivali školski autobus. Taj put je jedino on čistio, jer nije imao ko drugi. Kada nije bilo snega, do stanice nas je vozio traktorom – jadaju se mali Filipovići.

Milosav je, uprkos bedi u kojoj mu je živela porodica, bio ponosan čovek. Prošle godine zahvalio se “Blicu” na ponudi da mu pokušamo pomoći kroz akciju “Srce za decu“. Nije hteo da mu čeljad drugi sažaljevaju. Borio se za njih koliko je mogao.

– Onog dana kada je poginuo pri povratku kući sreo je decu iz drugog sela. Kupio im je po čokoladu i dao im nešto novca. Takav je naš tata bio. Svi su ga voleli. U našem selu više niko ne živi, a opet mu je na sahrani bilo 250 ljudi – suzdržava suze Ana Filipović.

Nisu ona, brat i sestra imali ni mnogo preče stvari od interneta, a nastavu su pratili putem poklonjenog televizora. Zahvaljujući Radu Jezdiću, direktoru OŠ “Stevan Joksimović”, i njegovim kolegama, Filipovići su besplatno dobijali udžbenike, odeću, obuću, besplatno putovali na ekskurzije.

Posle Milosavljeve pogibije njegova nezaposlena žena i troje dece preselili su se kod familije u Gvozdac. Ostali su tu do prošle nedelje, kada su se smestili u stan u Rogačici.

– Četvrtog januara sam obavio razgovore sa čelnicima opštine i Centra za socijalni rad. Dogovorili smo se da Filipovićima ustupimo jednosoban opštinski stan u Rogačici. Prihvatili su bez pogovora – kaže Mladen Lukić, predsednik Skupštine opštine Bajina Bašta.

Tih 45 kvadrata bilo je neuslovno za život. Valjalo ih je prilagoditi i opremiti. Opština je htela Filipovićima da kupi nameštaj, ali se isprečila procedura javnih nabavki koja bi trajala mesecima. Poseglo se za pozivom ljudima da pomognu.

– Adaptacija stana krenula je 10. januara, a sedam dana kasnije smo se uselili. Ljudi dobre volje su nam pomogli da imamo sve što nam treba – prenosi Slađana Filipović, majka troje siročića.

Nada se bi u Rogačici mogla da nađe neki posao. Bilo kakav, ne bira, jer svaki dinar joj treba, a pritom joj deca nisu zdravstveno osigurana.

Dvadesetak ljudi, među kojima su bili majstori svih profila iz Rogačice, Bajine Bašte i okolnih sela, kao i donatori koji su poklanjali nameštaj i belu tehniku, učinili su da Filipovići dobiju pristojne uslove za život. Kuću su pre useljenja očistile tri tetkice i direktor škole “Stevan Joksimović”.

– Ana, Milena i Andrija su mali dobri ljudi, poslušni, savesni, vredni, radni. Škola im je i ranije pomagala u najosnovnijem, ali je njihov otac odbijao da mu pomognemo da sredi kuću. Govorio je neću da mi drugi hrane decu – kaže Rade Jezdić.

Zahvaljujući direktoru škole, Filipovići od vlasnika lokalne kafane imaju i besplatan doručak. Zaposleni u školi obezbedili su im dva računara i mobilni telefon. – Do neba hvala direktoru Jezdiću, predsedniku SO Bajina Bašta Mladenu Lukiću i Marici Vuković, direktorki Centra za socijalni rad, što su brzo stvorili uslove da se porodica preseli u Rogačicu – kaže Marko Marković, predsednik Saveta roditelja OŠ “Stevan Joksimović” i najbliži komšija Filipovićima, koji im je ranije poklonio televizor da bi deca pratila nastavu.

U stanu u Rogačici mali nevoljnici su u ponedeljak sekli tortu sa svećicama. Andrija je proslavio 11. rođendan.

– Umesto 20 kilometara do škole, sada imamo 350 metara. Ne budimo se više pre zore, nego u pola sedam. Iz škole smo se u Presetnik vraćali u četiri po podne, a sad tri i po sata ranije. Znači nam što škola ima produženi boravak, jednosmenski rad, kreativne učionice. Do škole nas, dok se ne priviknemo na saobraćaj, vodi neko od nastavnika, pedagog ili psiholog, posle nastave u stan nas vraćaju direktor Rade i nastavnici – preneo je slavljenik.

I poželeo je da mu kuća u Presetniku što pre dobije vodu, kupatilo, izolaciju. Nada se da će sve biti gotovo do leta, kada bi se na par meseci vratio u zavičaj da s majkom i sestrama obere malinjak i njivu.

#bajina bašta, #filipovići

Pregleda do sada

Hvala što pratite naš portal.

Kliknite na znak plus

Podelite vest na društvenim mrežama.