Kako bez putokaza, a uprkos navigaciji pronaći znamenito mesto u Srbiji

Marićevića jaruga je idealno mesto da vas niko ne nađe, posebno ondašnji Turci, ali zašto je i danas tako teško jasno označiti putokaz do mesta gde počinje istorije moderne Srbije?

Upravo se Orašac, odnosno Marićevića jaruga, našla u planu našeg jednodnevnog izleta po Šumadiji. Četiri žene krenule su u nedeljno jutro iz Beograda u danu koji je obećavao sunčano prepodne i nadolazeću kišnu oluju sa zapada.

Na početku i kraju puta uvek je u planu i mala stanka. Prepodne to je bila kafa i plivanje na jednom bazenu gde smo imale dogovoren susret sa još četiri prijateljice koje su odlučile da ceo vikend provedu u ovom delu Srbije.

Pre Aranđelovca i Orašca naprasno smo odlučile da istražimo farmu koza čije proizvode smo isprobali na junskom okupljanju šumadijskih vinara u Topoli.

Makadam i zemljani kolski put pretili su mom sivom dvadesetogodišnjaku da ostane bez kartera, pa čak i hladnjaka.

Dvoje Beograđana odlučilo je da lek od stresa nađu upravo tu, gde jedino može da vas dovede dovikivanje sa prozora automobila sa domaćinima malobrojnih kuća ili navigacija sa telefona, jer istu nemam u kolima. Ali do hedonizma uvek vodi put mazohizma, preko rupa i bara nepoznate dubine.

Nekoliko vrsta kozjeg i kravljeg sira različite starosne strukture i domaća rakija bili su dovoljni za one koji ne voze da zaborave na put nazad i dragocenih sat i po iskakanja sa dogovorene rute.

I tako smo do Risevačke pećine, na obodu Aranđelovca, stigli u vreme kada smo već imali rezervisan termin za ručak.

Dobru Dobrilu, kustoskinju i blagajnicu, sačekali smo da se vrati iz pećine sa prethodnom grupom. Ugrabili smo poslednji polazak i zajedničku ulaznicu za pećinu i Orašac.

Iako je praistorijskog čoveka odnelo vreme bez traga, entuzijasta u poslu uvek ima, a Dobrila je bila ta. U pola pet ljubazno nas je ispratila uz poziv koleginici u Orašcu da ne zatvori omanji muzej i sačeka nas.

Sasvim dovoljno vremena da se stigne do Orašca, pomislismo, jer smo na putu do Aranđelovca prošli pored skretnja ka Orašcu.

Ali posle table kraj magistrale koje pokazuje skretnje ka Orašcu gubimo svaki trag. Jedine oznake bile su putokaz ka restoranu “Karađorđev vajat”, ali to nije bilo mesto gde smo se uputili.

Ponovo palimo navigaciju na telefonu koja nas obaveštava da smo na četiri minuta od cilja, pa tri, dva i… Znate ono kada vam mehanički glas vodi u zonu sumraka, a vi se sve više udaljavate od cilja.

Oštro skretanje udesno izvelo nas je sa magistrale na uzani put kojim sigurno ne prolaze autobusi đačkih ekskurzija. I onda konačno “stigli ste na cilj” kraj puta koji je završavao na kapiji avlije.

Domaćin izlazi otvara kapiju i maše nam da možemo da se okrenemo kroz njegovo dvorište. Opet prozor i pitanje moje navigator drugarice od koga sam pomislila da ćemo zažaliti.

“Izvinite, znate li kao da dođemo do znamenitog mesta Orašac?”

Domaćin pokazuje rukom na obod imanja ka šumi i iz njega progovori mudri srpski seljak: “To vam je tu, nizbrdo. Pa i nije vam to neko znamenito mesto, kada su najviše uradili komunisti”.

Uz brzo odobravanje da možemo da ostavimo automobil u njegovom dvorištu jurnusmo stazom pravo u jarugu.

Mistično mesto, budi ono Jungovo kolektivno nesvesno u nama koje nas instant vezuje za pretke.

A onda zapitanost.

Marićevića jaruga je idealno mesto da vas niko ne nađe, posebno ondašnji Turci, ali zašto je i danas tako teško jasno označiti putokaz do mesta gde počinje istorije moderne Srbije?

Trčećim korakom istrčali smo na suprotnu stranu jaruge i tamo pronašli spomen školu koja je veća od zavetne crkve, što govori da je obrazovanje u Srbiji nekada bilo važno.

Tu je i spomenik Karađorđu od belog venčačkog mermera i relativno skoro otvoren muzej sa postavkom koja vodi kroz kratku istoriju Prvog srpkog ustanka, onoga što mu je prethodilo ali i onoga gde smo potonuli posle.

I

da, nedaleko odatle “Karađorđev vajat”. Bilo bi lakše da smo od početka umesto navigacije pratili oznake za vajat, jer ipak je najznačajnije srpsko mesto – kafana.

Vraćajući se ponovo kroz jarugu do avlije u kojoj smo ostavili kola šalili smo se da bi pravi mudri srpski seljak sada trebalo da nam traži dvesta evra za ležarinu.

Ali naš pobednik dana imao je sigurno pametnijeg posla nego da sa nama zadeva šalu. Samo je starija žena iza komšijske tarabe znatiželjno posmatrala veselu grupu koja kao da se vratila sa pobedičnog pohada na Himalaje i u kolima, uz brzo presvlačenje i šminkanje na retrovizoru, sprema stajling za fotografisanje u vinogradu.

Vinogradi i restoran iznad Aranđelovca koji nose ime stare ženske srpske kape, pogled na Bukulju pravo i Oplenačku crkvu koja se presijavala levo u daljini opravdali su svu “muku” u istraživanju istorijsko-kulturnih mesta tog kraja.

Ni vožnja kroz noć i jaku kišu, sve rupe, bare i stranputice iz dana koji je ostao za nama nisu obrisale utisak koliko je zaverenički lepa Šumadija.

#srbija, #znamenitomesto

Pregleda do sada

Hvala što pratite naš portal.

Kliknite na znak plus

Podelite vest na društvenim mrežama.