Devojčice u igricama ubijaju muževe, dečaci ginu u vožnjama, a u parku se čovek iživljava nad psom

Nedavno u parku slušam razgovor majke i ćerke.

“Mama, znaš da sam ubila muža”, kaže devojčica od desetak, dvanaest godina.

“Ti nemaš muža”, odgovara mama.

“Imam, napravila sam ga, a onda sam ga ubila”, dodaje dete.

“Objasni mi kako si ga napravila”, majka je zainteresovana.

“Drugarica mi je dala igricu u kojoj možeš da napraviš sebe, svoju kuću, posao i muža i decu ako želiš,” objašnjava devojčica.

“Koga si pitala da to radiš?”

Svi iz škole to rade”, brani se dete.

“Slušaj, mila, prvo mi reci zašto si ubila muža?”

“Mama, moraš da shvatiš da mi je smetao”, izričita je devojčica, “uostalom to nije stvarno, to je samo igrica”.

Nastavljam dalje kroz park i pozivam psihologa koji mi je bio gost u jednoj emisiji. Znajući da ima decu školskog uzrasta i da za njih skida igrice sa interneta, prepričavam mu razgovor koji sam upravo čula. Objašnjava mi da je to stara igrica koja je pre više godina bila veoma popularna. Deci je zanimljivo stvaranje novog identiteta i pravljenje svog života, a to je značajno za podsticanje njihove kreativnosti.

Devojčica nije stvarno ubila muža, sigurno joj je bilo ponuđeno više načina da se oslobodi partnera: razvod, iznenadni nestanak muža ili stradanje u saobraćajnoj nesreći. Kaže mi da nema razloga za brigu, jer deca vrlo dobro znaju šta je stvarnost, a šta je fikcija. To je potvrdilo i veliko istraživanje u Australiji koje se bavilo uticajem crtanih filmova na decu. Pre svega onih u kojima ima nasilja.

Kaže da je igrica o kojoj je reč bila aktuelna, deca su se najviše bavila kreiranjem svog novog ja, sređivanjem kuće i karijerom. Pokušavam da mu objasnim da takve igrice možda treba zabraniti, a on me teši da to ne može loše da utiče na decu. U većini sličnih zabava za dečake se uglavnom puca ili gine u ludim vožnjama. Današnja deca se tako zabavljaju. Završavamo razgovor.

Sednem na klupu, kad ono mladić šutira psa i viče na njega. I to traje. Neko od prolaznika se zaustavlja i počinje da snima, ali kratko jer mu vlasnik psa uz nekontrolisano vređanje prilazi i otima telefon, a čovek od straha beži. Oni koji su se zatekli u blizini saginju glavu i ubrzavaju hod. Ostajem na klupi do kraja scene iživljavanja nad psom.

Sećam se da je neko jednom prilikom snimio sličan događaj koji je za kratko vreme postao viralan. Posle toga bušili su mu gume na automobilu, pretili njegovom detetu i ženi i poručili mu preko društvenih mreža da se čuva. Na kraju se iselio iz Srbije.

Vratim se kući i počnem o svemu ovome da istražujem po internetu. Dolazim do zastrašujućih podataka o izazovima na jednoj društvenoj mreži zbog kojih su neki mladi ljudi izgubili život!

Kasnije razgovaram sa koleginicom o gradskim prizorima koji su me zaprepastili: agresivni kupac koji maltretira kasirku, momak koji želi da uđe u poštu bez maske i vređa redara na ulazu, muž koji fizički maltretira ženu na ulici usred belog dana…

“A ti moraš baš sve da primetiš”, kaže mi ona. “Ne moram, ali šta ću, ne odobravam nasilje i bahatost, ni u video igricama, niti u životu.”

#nasilje, #realnost

Pregleda do sada

Hvala što pratite naš portal.

Kliknite na znak plus

Podelite vest na društvenim mrežama.