Sa kumom Obradovićem odveo je Partizan na krov Evrope, panker koji je drugovao sa legendama srpskog glumišta i rok scene: Crno-beli “Sveti Sava” Milenko Savović

Kapiten koji je mladog Duška Vujoševića “postavio” na klupu i promenio istoriju crno-belih.

Jedna vest u ponedeljak poslepodne rastužila je sve navijače Partizana i ljubitelje košarke, posebno one koji su 80-tih godina prošlog veka s tribina novobeogradske Hale sportova imali tu privilegiju i čast da isprate stvaranje budućeg prvaka Evrope.

Jedan od najzaslužnijih za najveći uspeh srpske klupske košarke, ali i postavljanje crno-belih na pijadestal najtrofejnijeg košarkaškog kolektiva u zemlji Milenko Savović preminuo je u 60. godini od posledica virusa korona.

Savović je jedna od najvećih legendi kluba iz Humske, čiji je dres nosio skoro celu karijeru. Harizmatični i avangardni centar boje Partizana branio je 12 sezona, tokom koji je osvojio po tri titule prvaka Jugoslavije i Kupa Radivoja Koraća, te dva Kupa nekadašnje SFRJ.

Milenko je bio jedan od mezimaca “grobara”, koji su ga u igračkim danima prozvali “Sveti Sava”, a prva sećanja za “kraljicu igrara” ga vežu za SP u Ljubljani na kojoj je Jugoslavija osvojila prvu zlatnu medalju.

– Igrao sam ispred zgrade. Rade Aleksić, otac Srđana Aleksića koji je ubijen jer je branio muslimanskog druga, voleo je basket i počeo je da nas trenira – ispričao je Savović u jednom od intervjua za “Nedeljnik”, u kojem je otkrio i da mu je otac umalo ostao bez posla zbog njegove odluke da dođe u Partizan.

– Imali smo pripreme u Sloveniji i bilo je zabranjeno da predstavnici klubova komuniciraju sa igračima. Zvoni telefon na recepciji i zovu me da izađem iz hotela. Uđem u kola, a u njima sede Ranko Žeravica i Đorđe Čolović. Bio je to poziv da pređem u Partizan. Posle toga je došao Šakota sa istim predlogom. Vratim se kući i kažem ocu, a on: ‘Dobro, ima vremena’. Kasnije zvoni telefon, pitaju me da li sam razmislio i hajde na zimskom raspustu da pređem. Pojavi se tadašnji trener Bosne – Bogdan Tanjević i kaže mi da računaju na mene, a imam i dva strica u Sarajevu. Kad su videli da hoću u Partizan, pretili su mom ocu da će da dobije otkaz, a on se branio: ‘Ne mogu da utičem na njega – kako on odluči, tako će biti’.

Ispostavilo se da je rođeni Trebinjac (19. jul 1960. godine), doneo pravu odluku, koja mu je u kasnijim godinama donela nekoliko velikih prijateljstava sa ostvarenim ljudima iz raznih društvenih sfera. I ono najvažnije – kumstvo sa legendarnim Željkom Obradovićem, čiji je dolazak na klupu Partizana opisao na sledeći način:

– Željko je trebalo da bude kapiten reprezentacije na Evropskom prvenstvu u Rimu. A sve se dešava u noći pre odlaska na to prvenstvo. Željko i ja sedimo u ‘Klubu književnika’ sa ženama na večeri i dogovaramo se da nađemo klub u kojem ćemo zajedno igrati sledeće sezone. Mi smo dugogodišnji prijatelji i kumovi. Tada nije bilo mobilnih telefona i izlazi kelner iz kuhinje i kaže mi: ‘Savo, telefon’. Na vezi je Kićanović i kaže: ‘Gde ste? Tražimo vas po celom gradu. Dođite kod mene kući’. Godinama unazad je Kića pričao da će Željko biti trener, a ja da dođem na njegovo mesto. Ali nismo se nadali da će to biti brzo. I odemo i dogovorimo se s Kićom, ali postoji problem jer Željko treba da ode na aerodrom i kaže Dudi Ivkoviću da postaje trener. Prilazimo aerodromu, unosi se oprema, mi bez torbi i Duda pita: ‘Gde ste vi?’. Kaže mu Željko: ‘Postao sam trener Partizana’. Na to će Duda: ‘Ma, ‘ajde bre’, Ali onda ugleda Kiću i shvati da je ozbiljno. Voleo je mnogo Željka, i čestitao mu je”.

Savović je, uz Obradovića, bio jedan od stubova Partizanove ekipe koja je stasavala krajem 80-tih godina prošlog veka. Bio je kao stariji brat golobradim Divcu, Paspalju, Saši Đorđeđviću, Predragu Daniloviću…, a koliko je njegovo mišljenje cenio legendarni Dragan Kićanović, čovek koji je uradio temelje modernog i dominantnog Partizana, pokazuje i priča o dolask, tada dvadesetsedmogidišnjeg u Duška Vujoševića na klupu Partizana u sezoni 1986/87. Dule je bio pomoćnik Laletu Lučiću. Igrali smo jednu utakmicu, bio je 20. januar, znam jer je bila Laletova slava. Gubimo od Šibenke s dvadeset razlike. Na sledeći trening dolazi Kića. On nikada nije dolazio na treninge. Pomislimo: ‘Čim je došao brka, ovaj je gotov’. Kaže Kića: ‘Sinoć smo kod mene imali sastanak, rešili smo da smenimo Laleta, ali nemam pojma koga da stavimo’. Ja mu kažem: ‘Šta imaš da dovodiš nekog u januaru, u polusezoni, uzmi Duleta jer on ionako vodi treninge. Pitaj i Željka (Obradovića)’. I tako je Dule Vujošević postao trener i posle nekoliko meseci mi postanemo prvaci Jugoslavije. Sledeće godine, Liga Evrope i fajnal for u Ganu. To je bila velika škola za kasnije kad sam postao direktor i kada smo uzeli finale u Istanbulu. Imao sam privilegiju da radim sa najboljim trenerima – od Ranka Žeravice do profesora Aleksandra Nikolića od koga ne učiš samo basket već i život”.

Drugovao je Savović dugo godina sa bardom jugoslovenskog i srpskog glumišta Bogdanom Diklićem, u Beogradu je bio jedan od prvih pankera, a gimnazijsko druženje sa Giletom iz “Električnog orgazma” usmerilo ga je malo i na rok scenu.

– Kad su se pojavili pank i ‘Novi talas’, sve sam zaboravio i počeo sam samo to da slušam. Ofarbao sam zbog panka mali pramen kose u crveno. Dolazim na trening Partizana i trener me izbaci. Kaže mi: ‘Na šta ličiš, čoveče?!’. Bilo je diskretno, ali morao sam da odsečem taj pramen. Tad mi je bilo krivo zbog toga – ispričao je Savović, dok je Gile ne tako davno otkrio da je samo zbog školskog druga išao na utakmice, iako ga sport nikad nije mnogo zanimao.

– U to vreme smo se dosta družili i par puta je zvao mene, Čavketa i Bananu da dođemo na utakmicu. Stalno nam je davao karte da smo par puta zaista išli na neke utakmice, a Partizan je tada razvaljivao. Čak smo išli i na utakmicu u Zagreb, kada je Partizan tamo pobedio Cibonu posle ne znam koliko godina, to je bilo na granici naučne fantastike.

Kićanovićeva ideja o tandemu Obradović/Savović na čelu sportskog sektora Partizana ostvarena je u najtežoj, ali i najuspešnijoj sezoni u istoriji kluba. Željko kao trener i njegov kum Milenko kao sportski direktor, odveli su crno-bele na krov Evrope 1992. godine u istorijskom istanbulskom finalu F4, koje je trojkom u poslednjoj sekundi, protiv španskog Huventuda, rešio Aleksandar Đorđević.

– Saša Danilović je pred sam kraj dobio petu ličnu i dolazeći na klupu rekao Saletu Đorđeviću: “Ovo samo ti možeš da završiš!” i Sale je to završio na najbolji mogući način – pričao je Milenko Savović, koji je bio veoma aktivan na društvenim mrežama, pa je tako u jednom “tvitu” otrkio i rodbinske veze sa tragično nastradalim hrvatskim košarkašem i jednim od najboljih evropskih i svetskih igrača svih vremena Draženom Petrovićem.

#košarka, #milenko savović

Pregleda do sada

Hvala što pratite naš portal.

Kliknite na znak plus

Podelite vest na društvenim mrežama.