Dan sa Vukom (20) koji ima Daunov sindrom, odlično masira, učitelj je šaha i tek počinje s desetkama

Sećate se Vuka Trajkovića (20), mladića iz Sremčice koji je kandidat da postane jedna od četiri osobe u Evropi koja će imati diplomu fakulteta, a ima Daunov sindrom. E, Vuk  je položio prvi ispit na fakultetu, a u indeksu mu je upisana, a šta drugo, nego desetka. 

Nedavno smo pisali o njemu, a ovog puta smo ga i posetili. Sačekali smo da položi ispit, pa da provedemo dan sa njim. Na kraju, bilo je teško rastati se od njega. Tužan on, tužni mi.

Sreda. Dan ispunjen mnogim aktivnostima koje nam je on nametnuo. Otvorio nam je dušu, ispričao šta radi kad nema obaveza u vezi sa fakultetom, šta će raditi kad završi studije, otkrio pokoju tajnu, koga bi voleo da ugosti, ali me je i učio da igram šah i izmasirao me, što mi je dobro došlo nakon višečasovnog sedenja za kompjuterom.

Vuk je, da podsetimo, završio Osnovnu školu “Duško Radović” u Sremčici. Zatim Srednju stručnu “Zaharije Stefanović Orfelin” za fizioterapeuta i to kao đak generacije, a prošle godine je upisao Visoku školu socijalnog rada.

Početkom februara je položio prvi ispit.

– To je bila pedagogija. Predmet Osnovi pedagogije – kaže nam Vuk na početku razgovora i koristi priliku da podzravi profesora Sašu Stepanovića.

Ulazimo u njegovu sobu. Nije ona ista kao pre 10 godina kada sam ga i upoznala kao osnovca. Na zidu nema Novakovih postera, ali na polici na zidu i dalje ljubomorno čuva loptu koju mu je naš teniski as poklonio i na njoj mu napisao posvetu.

Ne upada mi, međutim, prvo to u oči. Suze mi naviru pri pomisli da on deceniju na zidu čuva uramljen naš prvi tekst. I pogađajte, prepoznao me je.

– Nije mi teško na fakultetu. Kad završim, biću pedagog i fizioterapeut. Imaću svoju ordinaciju i svoje pacijente – kaže Vuk.

Za vreme srednje škole Vuk je bio na praksi u Domu zdravlja na Vračaru. Na pitanje koji su mu pacijenti zahtevniji kaže jednako i muškarci i žene.

– Za mene su svi pacijenti jednaki – ističe i dodaje da im se sviđa kako on masira.

Usput nam otkriva i koje su masaže najbolje, i prihvata se posla. Masira me.

– Radili smo fizikalne terapije, masaže, parafinsku terapiju, ultrazvuk, laser masaže… Najbolja je masaža celog tela. Vi, pošto ste stalno za kompjuterom i pošto ste u sedećem položaju, trebalo bi mesečno dva puta da idete na masažu.

I zaista je onako kako je njegov otac rekao ranije. Vuk lepo masira. Nežnih pokreta, ali efektnih.

Na njegovoj ordinaciji će, kako napominje, pisati “Dobrodošli kod Vuka XD”.

Ali, neće se samo time baviti. Planira da otvori i svoj Jutjub kanal, da napravi nove aparate koji će pomoći u fizikalnoj terapiji, ali i da napiše knjigu. Zvaće se “Grad bola”, i sadržaće sve o osobama i životu sa Daunovim sindromom. 

Na pitanje zašto će se zvati baš “Grad bola”, ima spreman odgovor:

 Zato što grad bola preuzima ličnosti, veštine, borbenost… Staviću sve o Daunovoom sindromu, o 21. hromozomu kod čoveka. Biću novi Vuk XD koji se menja ovde u Srbiji. 

Daunov sindrom se, naime, javlja kao posledica trizomije hromozoma 21. Umesto dva hromozoma 21, odnosno dizomije, u ovom sindromu ih je tri, zato se i zove trizomija 21.

Dok me uči da igram šah, pitam ga tajno ima li devojku. 

– Nemam. Prvo da završim fakultet, pa polako sve ostalo… 

Kao neki odrastao čovek kaže i to sa suzama u očima, da sve što radi, radi zbog svoje porodice.

– I zbog svih koji imaju Daunov sindrom – dodaje.

Nekada je trenirao čudo, ali više ne. Vreme mu oduzimaju obaveze u vezi sa fakultetom. Pomaže i svojima u kućnim poslovima, brine o bratu Vasiliju i sestri Veroniki.

Veoma ljubazan, nežan, pun topline, druželjubiv, i nadasve pedantan. Za njim niko ne namešta krevet. Sve radi sam.   

Kaže da jedva čeka da se završi epidemija korona virus, pa da svi počnu normalno da žive i da budu srećni.

Dok se igra sa loptom koju mu je poklonio Novak Đoković, kaže da ga još nije prošla želja da ga upozna. Šta više, još je jača.

– Voleo bih da mi i on a i Miloš Biković učine to i dođu kod mene. Nijedan Novakov meč ne propuštam, a Biković mi je najbolji glumac. Mogao bih i da snimim napolju sa njim neku scenu. Snimali bismo je u Londonu – poverava nam se ovaj poseban mladić.

Vuk je prva generacija dece sa ovakvim i sličnim problemom koja je krenula u redovnu osnovnu školu. Za razliku od većine dece sa ovim sindromom, koja imaju koeficijent inteligencije oko 50, Vuk je još sa šest godina imao 89. Donja granica za zdravu decu je, recimo, 90.

Veliki broj dece sa Daunovim sindromom, uglavnom, već po rođenju bude smešten u dom za decu sa posebnim potrebama. Vuk, zahvaljujući svojim roditeljima, nijedan dan nije proveo u domu. Sa njim je od treće godine kod kuće radio logoped. 

 svu ljubav koju su mu roditelji usadili, sad oni prenosi drugima, ne samo članovima svoje porodice već i okolini – drugarima u školi, profesorima, komšijama.

– Jednom sam vam rekao a evo i sad. Vuk je naše prvo dete koje nam je donelo sreću, dete koje je uzor u svemu, pun ljubavi, pažnje  – podseća njegov otac Vule Trajković:

– Želeo bih da poručim roditeljima da ovakvu decu puno vole, da veruju u njih jer ta zaista deca mogu puno. Ne treba kriti da imate dete sa Daunovim sindromom. Treba ga maksimalno uključiti u društvo. Ta deca zaista mnogo. Vuk je dostigao koeficijent 90 ogromnim radom, i okružen je ljubavlju ne samo porodice. A tu decu, mi Balkanci obično krijemo, nekako nas je sramota, a treba drugačije… Vuk je fantastičan, tu ljubav koju on pruža nama, celoj porodici, ne može da se opiše rečima… 

#daunov sindrom

Pregleda do sada

Hvala što pratite naš portal.

Kliknite na znak plus

Podelite vest na društvenim mrežama.