“Obuća je davno sređena, ali po nju niko nikada nije došao”: Popravljamo li išta ili sve bacamo?

Svako od nas nasledio je od roditelja, pa čak i baka i deka stari radio, pojedine kvalitetne komade odeće, obuće, pa čak i starinske kišobrane, servise za kafu, zidne satove…U isto vreme, svi smo mi odrastali uz jedan televizor, jednu veš mašinu, jedan šporet…Pokvarene i pocepane stvari su se popravljale, nisu se bacale. A danas?

Verovatno ste i vi svedočili situaciji da se zatvara neka zanatska radnja iz komšiluka, ali retko ko se zapitao kolika je uloga svakoga od nas u tome.

Jer, da ne bacamo čizme čim se na đonu pojavi rupa, da se ne rešavamo istog trenutka rasparane bluze, jakne na kojoj pukne rajsfešlus, kišobrana kome iskoči žica, igračke kojoj pukne deo, možda šnajderi, kišobrandžije, obućari i majstori svih vrsta ne bi bili na rubu egzistencije.

Zid jedne male obućarske radnje prepun je obuće. Pitamo obućara da li sve te cipele čekaju popravku. Samo se nasmejao.- To je obuća koja je davno popravljena, sređena, ali po nju nikada niko nije došao. Žao mi je da bacim sve to, ali tu ima komada koji godinama čekaju vlasnike koji se ne pojavljuju. Nekada su ljudi na obući radili ozbiljne prepravke, jer su tada čizme i cipele bile skupe, kvalitetno napravljene i od kvalitetnih materijala. Danas je sve to neka eko koža koja puca posle godinu dana nošenja i njoj nema pomoći, jeftinije je da kupe novi par, nego da sređuju taj i ljudi to sad već znaju, pa više i ne dolaze – objašnjava on.

Žene mahom donose cipele da im se menjaju flekice na štiklama.

– Stariji muškarci su i dalje verne mušterije, oni ne vole da kupuju novo ako baš ne mora. Dečju obuću dugo nisam video – objašnjava on.

Za majstora za kišobrane mnogi i ne znaju da postoji. I istina, u Beogradu, a možda i u celoj Srbiji, postoji samo jedan. Ustvari, jedna. Ipak, slika pokvarenih kišobrana kako vire iz gradskih kanti za đubre ili stoje bačeni pored kontejnera jedna je od češćih u prestonici. Jer, kad jedan pukne, ulazi se u prvu radnju i kupuje drugi, najčešće najjefitniji koji takođe pukne čim dune jači vetar. 

Jedan beogradski sajdžija, majstor Mile, objašnjava da popravlja samo ručne satove, ostale mu retko donose. Starinske zidne satove drži kao ukras, a kaže da to čine i ljudi koji su ih nasledili i da im nije bitno da klatno i kazaljke rade, a ako se drvena kutija ošteti, ovakvi satovi završavaju u kontejnerima odakle na već poznat način stižu na gradske buvlje pijace.

Posla nema mnogo ni za one koji popravljaju odeću.

– Eventualno radimo prepravke, skraćujemo, produžavamo, sužavamo, širimo…Zamenimo po koji uništeni rajsfešlus na jaknama ili haljinama i ušijemo poneku jeftinu postavu skupocenih kaputa. Do pre nekoliko godina imali smo dosta krpljenja farmerki koje se istanje i puknu između nogu. Danas nam ih retko ko donosi. I dečje trenerke smo krpili kada puknu na kolenima, sada ih roditelji bacaju i kupe novu kod Kineza. Nije čak ni do para, brže im je – objašnjava Ljiljana Milić, krojačica.

Svi znamo da majstori imaju posla na pretek, ali malo je onih koji su zatrpani popravkama frižidera, šporeta, mašina za veš, mašina za sudove.

– Dok su ti aparati u garanciji, ima ih smisla popravljati, kada im garancija istekne, često je popravka nemoguća, ili nabavka pokvarenog dela košta kao pola novog aparata. Zovu nas da očistimo kamenac na bojleru, da promenimo freon u frižideru, ili da popravimo ringlu koja crkne. Ali u situacijama kada aparat prestane da radi zbog ozbiljnijeg kvara, ili programiranosti da prosto prestane da radi, ljudi znaju da im je jefitinije da aparat prodaju kao otpad i kupe nov – оbjašnjava majstor Nenad.

Većina uređaja, pokazalo je istraživanje jednog francuskog udruženja za zaštitu potrošača, dizajnirana je da u tačno određenom trenutku naglo “zastari” ili tako da potpuno prestanu raditi, zahtevaju neku nadogradnju ili ih treba baciti jer su osmišljeni tako da serviser ne može ni dohvatiti deo koji bi trebalo zameniti.

Taj se postupak naziva “planirana zastarelost” i razlog je zašto velik broj modernih uređaja ne može više doseći niti polovinu prosečnog veka trajanja uređaja naših mama i baka, koji su svoje aparate nekad znali koristiti i po par decenija.

Činjenica je da se danas stvari više ne prave da traju, kao nekada, ali i da je i nama, što zbog užurbanog ritma i gomile obaveza, što zbog lenjosti, postalo mnogo lakše da bacimo sve što se pokvari, “da ne pravi haos u stanu”.

#popravka, #zanat

Pregleda do sada

Hvala što pratite naš portal.

Kliknite na znak plus

Podelite vest na društvenim mrežama.