Biraj majku hrabrost: NISI SAMA

Nedelja ujutru. Rutina mi se prilično uvukla u život, tako mi je lakše da prihvatim razne režime. Preuzmem, pa pravim svoj režim, ne bude loše. Ta nedelja ujutru rezervisana je za ostatke entuzijazma da se rasprema, pred novu radnu sedmicu. Počnem tri stvari, vratim peškire u ormarić, odatle suvišne bočice u smeće, nadovezuje se lanac poteza mimo mog, kao čvrsto zacrtanog, cilja da se danas odradi to i to. Hvatam se u mrzovolji spram svakodnevnog i već sebi držim lekciju da se nemir mora krotiti, odakle god da je provirio.

U takvom jednom finom razgovoru sa najtežim mi sagovornikom, prenu me telefonski poziv koji me je skamenio. Meni veoma draga, bliska osoba, govori nešto glasom izobličenim do neprepoznavanja. Govori besmisleno. Pomislim kikoće se, slučajno je pozvala. Kažem, heeej, kad se ismeješ, javi se. Onda shvatim da secka glas, govori kroz jecaj. Čujem muški glas u pozadini, koji pravi okvir tog besmisla, koji se ne da dozvati, koji ne razgovara. Monolog je agresivan, traži prisustvo drugih, nje i mene. Mi smo nevoljna publika. Ona promuca da ne zovem policiju. Onda moli da to ne učinim. Kida njeno ridanje i njegova istrajnost u agresiji. A ja sam skroz tu, a nisam tu, sa njom. Tremor me potpuno obuzme, nerešivo je, grozno je, zateklo me je. To nisu moji ljudi. To nije pamet. To nije srce. To je gomila nečeg lošeg koje hoće nešto, iz te gomile. Naravno da ne razaznaje ništa. Ali ne sme da me blokira. Moram da reagujem, da nametnem logiku toj gomili ničega koja hoće stradanje.

Ovih dana mi se utisci toga vraćaju. Dugo zbog toga ne spavam. Ne znam šta je dominantniji utisak, ima tu svega. Čini mi se da strah od sile ludila preovlađuje. Kontrast slike tog dana, kontrast između bezazlene i naizgled bezbojne običnosti, i munjevitog zlog usuda, potpuno me je pomeo. Pomislim iznova i iznova, šta nam je potreba, šta nam je iskon, za šta se borimo u ovoj životnoj areni? Mudro i jednostavno zbori Epikur:„Ne biti gladan, ne biti žedan, ne smrzavati se, to je glas tela. Ko to ima i sme se nadati da će to sve imati i u budućnosti, taj bi se u blaženstvu mogao nadmetati sa Zevsom.“ A šta ako smo pometeni brigom da se tome ne smemo nadati? I, ko se uopšte tome sme, ili, osnovano može nadati? Kome je izvesnost u posedu? To je, ipak, stvar odluke i mentalne snage. Stvar vere u svoje sposobnosti i stvar iskonske hrabrosti spram životnih izazova. Veći je kukavičluk ako nas neizvesnost toliko obuzme da nas liši ljudskog obličja. A agresija spram drugog čoveka stravičan je kukavičluk. Kako vratiti nazad tu provalu nečovečnog i koji zalog je uopšte i moguće pružiti za buduće ponašanje i življenje? Bilo kakvom opravdavanju provale nečovečnog ne verujem, ne znam koji bi je argument poništio.

Na poziv koji sam dobila sam odreagovala. Najoptimalnije u tom trenutku, sa prostorom za kritiku „generala posle bitke“. Ipak, nasilnik je svoje morao da iznese do kraja, do nekog kraja. Ali to nije kraj. Više od svega zabolelo me je slepilo moje drage i bliske osobe, žrtve u svemu tome. Reče, ja njega moram da sačuvam, on je divan otac. Ne mogu da učestvujem. Imam

drugačiji stav kada je sila u pitanju. Nikako ne mogu to da povežem sa rečima poput „divan“. Neću da učestvujem. To je odluka za moj život. Odluke za tuđe živote ne mogu da donosim. U jednom groznom trenutku prizvali su me da budem deo njihovog života. I problem o kome se ćuti jeste problem za sve nas. Neko je u stanju da te mrzi jer imaš skupe cipele. Neko je u stanju da te zlostavlja jer…ne umem da dovršim. Težina poraza u odnosu nasilnika i žrtve jeste dehumanizacija osobe, totalno poniženje, tu nema trunke slobode. Ako se ta sloboda ne izbori kad prođe prisila koja nas je iznenadila, kad prođe taj izliv sile, onda je to problem ličnosti žrtve. Jer ona pristaje da nema slobodu. I to je suština. Koliko god te okolnosti i emocije u trenutku sprečavaju da je vidiš, moraš je ugledati.

Ovih dana se u medijima mnogo govori o hrabrosti glumice Milene Radulović u slučaju obelodanjivanja silovanja. Ime silovatelja nikako ne može u deminutiv, on za mene ne može biti Mika, zbog topline Mike Antića. Zagrmela je istinom Biljana Srbljanović, rekavši kako je on decu izdao na najmonstruozniji način, jer se oslanjao na svoj autoritet, deca su ga poštovala i cenila više od samih roditelja. I tako je devijantnost dugo ostala u krugu tipičnom za jednu snažnu patologiju. Suština tog patološkog mehanizma i jeste što ga od neke druge, željene uloge ne vidimo. Nama je potreban dobar otac za našu decu. Nama je potreban dobar sin, potreban nam je dobar prijatelj. I kad atakom na srž drugog ljudskog bića on ovu masku dobrog odbaci, kad je očigledno da tu ulogu nema, najopasnija stvar jeste da mi tu njegovu nepostojeću ulogu grčevito čuvamo, ne damo je. To znači da nismo sposobni da se naše potrebe odreknemo. I da čuvamo (nepostojećeg) dobrog oca jer je nama to potrebno. Cena jeste da sebi uskraćujemo slobodu, da živimo prisilu, pa će deo te prisile postati i to da nemamo priliku da sami budemo dobra majka. O modelima ponašanja se ovde radi. I tu je naša odgovornost. Autoritet uloge kojoj neko nije dorastao, postaje prazan i loš, i rađa nasilje i slabost.

Koji je smisao diktuma „Nisi sama“? Svako moralisanje je neukusno, naročito zato što teške situacije u životu nisu tipične, niti nas tuđe iskustvo može lišiti našeg bola. Ne zavaravaj se, neće i ne može tvoje bitke da bije neko drugi. Ali, u odluci da biraš slobodu i svoj zdrav trud nisi sam. U odluci da vidiš jasno nisi sam. U odluci da budeš hrabar i ne prepustiš se slabosti, da ne podlegneš prisili, nisi sam. Jer ne moraš ništa. I u tom ne-moranju nisi sam. Odlepiš sve to od brige za golu egzistenciju, slobode radi, jedine nezaprečene mogućnosti za čoveštvo u sebi radi. Imaš oslonac u svojoj prirodi:

„Neka je blagoslovena blažena priroda koja je uredila da ono što je neophodno možemo lako postići, a ono što je teško postići bude nepotrebno.“

Katarina Majstorović,

doktor filozofije- etičar

#majkahrabrost, #nisisama

Pregleda do sada

Hvala što pratite naš portal.

Kliknite na znak plus

Podelite vest na društvenim mrežama.