Detinjstvo na selu – privilegija ili kazna

Nedavno sam imala čast da upoznam Maju i Aleksu. Ona ima 12, a on sedam godina. Žive svega stotinak kilometara daleko od Beograda, ali to je izgleda bilo dovoljno da im život bude potpuno drugačiji, i rekla bih, bolji nego njihovim vršnjacima u gradovima.

Maja i Aleksa žive na prelepoj srpskoj planini, na čistom vazduhu, u prirodi koja oplemenjuje i leči.

Iako, kao i sva ostala deca, vole gazirana pića, sladoled i čokoladu, imaju privilegiju da jedu zdravu domaću hranu.

Ono što se u gradu prodaje sa oznakom “organsko” i papreno plaća, kod njih raste u bašti, dvorištu ili u obližnjim šumarcima.

Maja i Aleksa su preplanuli, rumeni, oči im sijaju. Imaju ono što najviše volim kod dece koja rastu u malim sredinama. Vedri su, otvoreni, vole društvo i ljudima prilaze s nekom posebnom radošću.

Tako je bilo i sa mnom. “Kupili” su me brzo i lako.

Smešim se pri svakoj pomisli na njihove simpatične opaske. Aleksa je pravi domaćin i zna da koristi sve alate koji postoje u njihovom domaćinstvu. Čak nam je nudio pomoć u košenju trave.

Kaže da zna da vozi traktor i da će mu to biti glavno prevozno sredstvo kad poraste. Na naš smeh odgovara sasvim ozbiljno da mu se automobili uopšte ne sviđaju. Moj strah od stršljenova ga zabavlja jer… on se ničega ne boji pa čak ni tih opasnih insekata.

Za njega nema tajni u dvorištu, štali, na prostranom imanju koje njegovi roditelji i baka uredno i marljivo održavaju i obrađuju.

Maja je vedra devojčica, veselih očiju i lepog osmeha. Nije joj “blam” da goste posluži kafom, sokom, priča sa vama o školi, koroni, o raznim drugim temama.

Kaže mi sasvim iskreno da im na ovoj njihovoj lepoj planini ne nedostaje ništa osim jedne prodavnice.

Ozbiljno nam saopštava da razmišlja o tome da postane policajka jer, kako kaže, volela bi da bude više reda.

Za dva dana, koliko smo se družile, nisam joj nijednom videla telefon u rukama. Doduše, ni ja nisam imala nikakvu potrebu da koristim svoj ( od kojeg se uglavnom ne odvajam). Valjda smo svi imali pametnijeg i lepšeg posla. Družili smo se, pili kafu, smejali se i pričali….radili smo sve ono što je nekada bilo normalno, a danas je tako retko.

Druženje s Aleksom i Majom me je oplemenilo, obradovalo i ohrabrilo.

Srećna sam što su tako veseli i otvoreni, što uživaju u jednostavnim stvarima i što na život gledaju baš onako kako bi trebalo da to čine sva deca. Raduje me što imaju privilegiju da tako rastu.

Kažem privilegiju zato što žive mirno, uz roditelje i baku, što ne ostaju sami u kući, ne moraju da se zaključavaju i ceo dan provode “u četiri zida” uz telefon ili kompjuter. Iako se mnogi verovatno neće složiti, ja iskreno verujem da je odrastanje na selu ili u manjim gradovima, privilegija!

Ipak, koliko god sam uživala u druženju s ovom decom, znam da priča o Maji i Aleksi nije tako idilična kako izgleda na prvi pogled.

Kad odu turisti i “vikendaši” oni nemaju s kim da se igraju. U blizini gotovo da i nema dece, a u najbližoj školi u susednom selu svega ih je 32.

Šalim se s njima i kažem da, zahvaljujući tome, makar neće imati problema s koronom, a ustvari mi se srce steže. U osmogodišnjoj školi, u koju idu đaci iz nekoliko sela, ima samo 32-oje dece…Jedan prosečan razred na čitavu školu!

Tužno mi je kad pomislim da će Aleksa, koji kreće u prvi razred, možda biti i jedini prvačić.

Nisam smela ni da pitam! I nisam samo tužna… Ljuta sam zbog toga što za ovo dvoje dece nije organizovan prevoz. Svaki dan ih, do škole i nazad, vozi otac i nije mu, naravno, teško, ali pitam se zašto mora tako.

Zar je toliko teško i skupo obezbediti kombi ili makar neki veći automobil za Maju i Aleksu i nekoliko njihovih drugara?! Džaba nam sva priča o rastu nataliteta i povratku na selo ako ne možemo da uradimo ni ovu malu, jednostavnu stvar!

Znam ja da će Aleksa brzo shvatiti da traktor nije “in”, da se ona prodavnica koju je pominjala Maja verovatno neće nikada otvoriti zato što se to nikome ne isplati, ali ne mogu da prihvatim da nas je baš briga.

Ova deca zaslužuju da nam budu važna, da novac za njihovu školu, prevoz ili bilo šta drugo što će im ulepšati život, ne bude trošak već zalog za bolju budućnost. I njihovu i našu!

#detinjstvo, #privilegija, #selo

Pregleda do sada

Hvala što pratite naš portal.

Kliknite na znak plus

Podelite vest na društvenim mrežama.