Pisac je pre otpadnik od društva, nego njegov kreator

Između književnosti i stvarnosti ne postoji distanca – ovo se naročito često čuje ovih dana. Ali, koje realnosti? Da li literatura zaista može nastati iz duha debate za ljudska prava, potpaljena vatrom društvene odgovornosti? Ili: da li dobri momci, odgovorni prema sebi, drugima, životinjama i planeti postaju veliki pisci?

Odgovore na ova pitanja daje nam istorija književnosti.

Veliki pisci retko su se ili se nikad nisu nalazili u “društveno odgovornim grupacijama”, kako god se one zvale tokom vekova. Ako se čak ostavi po strani mala četa boema koju predvode Radoje Domanović i Vladislav Petković Dis, među starijima, a pridružuju im se Libero Markoni i Momo Kapor među mlađima, oni što zaostanu izvan kafane među velikim piscima i dalje se ne uklapaju u model “belih košulja” i “prijatnih privilegija”.

Da li to znači da dobar pisac treba da bude neko ko se ne češlja, nedostaju mu uvek bar jedno dugme na košulji ili šlicu, hrani se neuredno i pravi je zlotvor prema svojoj porodici? Istina se nalazi negde u sredini.

Ono što se sa sigurnošću može kazati: piscem se ne postaje iz bilo kog duha kolektiviteta. Pisac jednostavno nije društveno odgovoran po vokaciji svoga poziva, niti je, kako kaže Andrić, zvan da brine o svakodnevnom javnom dobru kao neki ministar iz senke. Njegov posao je samotnjački, okrenut celom rodu, celom narodu, celoj ideji. Sam sebi zadaje zadatke, sam ih rešava; za svaku pojedinačnu knjigu izmišlja novi stil, novi pristup i njen novi oblik.

Zbog toga je pisac pre otpadnik od društva, nego njegov kreator. Ali…

Ali, uprkos tome književnost se uvek smatrala opasnom: danas manje nego ranije, ali i dalje više nego druge umetnosti. Pravi pisac – onaj samotnjak koji se ne uklapa u javne norme – pravi žive likove na svojim stranicama kojima se veruje i koji uvek mogu da ponesu na neku stranu.

Zbog toga su pisci nekad bili pod prismotrom: pratilo im se kretanje, prisluškivao telefon. Danas je drukčije, ali je pritajeni strah meke ideologije ostao isti. Pisac danas treba da postane savest društva 21. veka.

Zjape ponori nad komunikacijskim rajem novog stoleća, pa se piscu, “kao mislećem biću”, preporučuje da uzme učešća u debatama o otvorenom društvu, multietničkim rešenjima i solidarnosti nakon kovid pandemije. Ne kaže mu se otvoreno da o tome piše, ali implicitno mu se sugeriše da bi njegovo delo bilo “dobro primljeno” ukoliko zauzme to stanovište.

Ne treba imati iluzija da je svaki ovakav predlog ništa drugo do cenzura.

Gotovo je pravilo da pisac najtemeljnije uništava svoju knjigu kad joj zada bilo kakvu društvenu obavezu. Zašto je to tako? Kako god neko stavio jednakost između realnosti i literature, književnost, kako sam rekao, pravi novi svet i na svojim stranicama izmišlja likove. Ukoliko ti karakteri nisu “od krvi i mesa”, oni se ponašaju kao putujući predizborni plakati: rade neubedljive stvari, govore nesuvisle reči i kao takvi ne postaju bliski čitaocima.

No, uprkos tome – i ovome nas uči istorija pisanja u represivnim vremenima – pisac pamfletista je najglasniji u isticanju svog naprednog stava i progresivnih ideja. Danas se takav stav očituje u maksimi da “između književnosti i realnosti ne postoji distanca”. Zavodljivo, zar ne?

Ranije je to bilo da “između književnosti i radničke klase nema razlike”, još ranije da “između književnosti i građana Atinskog polisa ne sme da bude nesuglasica”. 

Mladom autoru, kome je glava puna ideja i baš sad se iz svog malog mesta vraća na poslednje ispite na Filološkom fakultetu, zato može da se da isti savet kao i mladom pekaru ili poslastičaru – ne prepuštajte se olako jeftinim sastojcima, jer od njih nikad ne ispadne dobar proizvod.

Nema zemlje Dembelije, kao što nema prečica ka dobroj knjizi.

#distanca, #književnost, #stvarnost

Pregleda do sada

Hvala što pratite naš portal.

Kliknite na znak plus

Podelite vest na društvenim mrežama.