Ceo život je u Partizanu, a nije video dva najvažnija koša

U Partizan je došao slučajno, 15. januara 1991. godine. U njemu je “namerno”, na zadovoljstvo mnogih generacija, od Đorđevića, Danilovića, pa nadalje, ostao, evo skoro će tri decenije. S crno-belima je ekonom Nikola Tomašević proživeo mnogo srećnih i manje srećnih trenutaka koji, kako je sam rekao, najviše zavise od rezultata. “Ubedljivo najlepši trenutak je Istanbul, pa kad se Dule (Vujošević) vratio i kada smo osvojili titulu u Podgorici, pa Kecmanova trojka…”, krenuo je Tomašević  u svojevrstan vremeplov.

Ne beži o činjenice da je bilo i teških trenutaka. Njemu lično dva su najteža.

“Izgubili smo u polufinalu fajnal fora u Barseloni (1998), a onda posle i u polufinalu državnog prvenstva. Računam u teške momente i poraz u polufinalu fajnal fora u Parizu. Nedostajalo nam je malo sreće tada, ali bilo je i sreće da dođemo tu.”

Pokušao je Nikola gledaocima i čitaocima Nova.rs da približi jedan izuzetno zahtevan posao, mnogi će ga nazvati iz senke, ali koji “ne poznaje” radno vreme.

“Kada sudija podbaci loptu, tada ja sedam i mogu odmorim dok traje poluvreme.”

Kroz njegov “ekonomat” prošlo je sijaset igračkih veličina koje su gradile košarkašku instituciju – Partizan, a mnogi od njih su uklesali svoja imena i na reprezentativnim medaljama. Ali, sve tajne ostale su između “zidina” dvorane iz koje je Nikola prvog radnog dana izašao s velikim upitnikom.

“Bilo je to posle poraza od Olimpije u Ljubljani. Prvi ‘moj’ trening… Ide sastanak, analiza utakmice i dolazi do nekog malo žešćeg duela (na terenu) Đorđevića, Danilovića i Duleta (Vujoševića). Ja stojim sa strane. Oni moji idoli, iako sam stariji od njih, ne znaju ni ko sam, ni šta sam. Pomislio sam: Majko mila, gde sam došao, ako je prvi dan ovakav, ne znam šta ću ovde.”

Ipak, nešto više od godinu dana, Tomašević je “postao” šampion Evrope, u Istanbulu, iako nije video “taj koš” Saleta Đorđevića. Prisetio se suza legendarnog Borislava Rebe Ćorkovića koji je prvi od svih trenerskih velikana uneo košarkaški trofej u Humsku (1976) i na čiji je nagovor Nikola stigao u klub.

“Ja sam jedan od retkih u dvorani koji nije video taj koš, jer smo pokojni Reba Ćorković i ja stajali na ‘prstenu’ dvorane ‘Abdi Ipekči’. Nismo mogli da sedimo. Ispred nas je bilo naših navijača i kad je Đofreza dao koš, krenuli smo prema izlazu. Posle 10-ak sekudni – delirijum! Ušli smo i videli naše igrače na hrpi, semafor… I sećam se, Reba je ponavljao ‘Da li je moguće, da li je moguće‘. Suze su mu tekle, nisu mogle da se zaustave. Ja sam ostao šokoran, bez reči. Nisam mogao da shvatim da sam tek došao u klub, a to mi se desilo”.

Otkrio je da nije video ni još jedan istorijski koš – Dušana Kecmana u Zagrebu 2010.

“Dešava se. Ja sam već pokupio stvari (s klupe), kako i treba na kraju, krenuo poptuno isto kao u Istanbulu prema izlazu. Okret preko ramena i događa se šta se događa.”

Prisetio se Tomašević i koša Nolana Smita u Beogradu kojim je Partizan izgubio od Cedevite u polufinalu F4 ABA lige.

“Da sam barem ovde u Areni kod (koša) Nolana Smita (krenuo ka izlazu). Ali, nisam. Bio sam na klupi. To je jedna od retkih utakmica koju sam proveo na klupi. I onda sebe upitam zašto sam tu bio. Nisam sujeveren, ali ima momenata kada se zapitam zašto (se to desilo). Evo, skoro sam sreo Miloša Vujanića. Kažem mu: ‘Ti si jedini igrač prema kome sam napravio ovu grešku’.” Objasnio je i koja je “greška”, vraćajući se u 2011. i poslednji Vujanićev meč za Panionios, posle koga je, već je bilo dogovoreno, trebalo se vrati u Partizan. Nažalost, upravo na tom meču je polomio desnu potkolenicu.

“Kada dolazi igrač, tek kada proba, ja mu pravim opremu. Ali kod Miloša je bila specifična situacija. Trebalo je da igra utakmicu u nedelju, u ponedeljak da bude u Beogradu, a već u utorak da zaigra (za Partizan). I ja sam napravio opremu za njega pre nego što je došao, koja ga je čekala. To je prvi, jedini i poslednji kojem sam napravio i kojem ću ikada više napraviti. Sad sujeverje zašto sam to njemu napravio… Nisam ja tu ništa kriv, ali to mi ostaje u sećanju.”

Tomašević je na kraju sezone najtraženija osoba u Partizanu. Svi zovu za dresove, majice… Ne može da izađe u suret, ali nikada ni za sebe nije tražio nijedan suvenir od igrača.

“Znam koliko im to znači.”

Posle Dragana Todorića i Vuka Rajkovića (šef računovodstva), Tomašević je treći najtrofejniji član Partizana.

“Nisam osvojio samo ‘onaj’ (FIBA) Kup Radivoja Koraća, što bi ove godine bio pandam Evrokupu. Ali, Bože moj, viša sila. Ko ti oduzme, budi siguran da ti se vrati. Neko ti oduzme, ali neko i vrati”, završio je Tomašević.

#kkpartizan, #nikolatomašević

Pregleda do sada

Hvala što pratite naš portal.

Kliknite na znak plus

Podelite vest na društvenim mrežama.