Irac u Šumadiji pravi plastenik i uzgaja povrće

Ijan Kofi (Ian Coffey) i Dalida Galijaš-Kofi su se iz Irske preselili u Dobraču. Selo kod Kragujevca je njihova nova adresa posle njegovog dugogodišnjeg putešestvija po svetu i njenog 15-godišnjeg boravka u Dablinu i Korku, gde su se i upoznali. Kućica na selu, cveće u dvorištu iz koga se pruža pogled na idilični šumadijski pejzaž, komšije koje ih sa traktora na putu za njivu pozdravljaju, sveža hrana i miran život su ono što je Ijan tražio. U međuvremenu, osim Irske, živeo je i radio u Parizu, Hamburgu, Melburnu….

Skoro preteći, sa “dvostrukim” iskustvom, Ijan kaže:

“Dobro je dok ne uđete u Evropsku uniju. Poznajem mnogo farmera koji i sami kažu da nisu vlasnici svoje zemlje i stoke. Kad ih pitam – da li je sve ovo vaše, oni će mi reći – pola je moje, a na pola pravo polaže banka. Ljudi su pod kreditima. Tri meseca ako ne plate ratu, sve odlazi banci. U jednom trenutku ostaju bez posla, prihoda, kuće. To je konstanta tenzija. Ovde su ljudi manje – više vlasnici svog imanja”, kaže Ijan Kofi.

Dobio je i novo ime – Ilija
Priznaje da ne poznaje dobro situaciju u srpskoj poljoprivredi, ali o ekonomiji zna toliko da mu se isplati da u selu drži mehaničarsku radionicu za popravku motora.

“Ovde je mirno. Nema konstantne gužve i stresa. Volim da sednem, popijem kafu na miru, pa da odem da radim moj posao. Vidim i da se meštani ovde tako organizuju. Dosta rade, ali su gospodari svog vremena. Nasmejani su, svi se pozdravljaju na seoskom putu, vole da svrate i da im odete u goste. Za ovih četiri do pet godina bio sam na više rođendana i slava nego za celi život po svetu”, kaže Ijan.

Dalida je srpskog porekla, koja je iz Hrvatske devedesetih došla u Čelarevo, a potom se zaputila u Irsku u potrazi za boljim životom. Posle 15 godina ona i Ijan su doneli odluku da je bolje da žive u Srbiji. Zajedno su radnju za motore preselili u Šumadiju, koja je na sredini puta svim njihovim mušterijama iz cele Srbije.

“Još 2010. godine dok smo putovali kroz Srbiju doneli odluku da ćemo se doseliti u ovaj trougao između Kragujevca, Topole i Gornjeg Milanovca. Na proputovanju smo se obreli u Dobrači i tu zapazili kuću koja nam se svidela. Igrom slučaja, dve godine kasnije, videli smo oglas da se prodaje. Nije bila opcija da u Srbiji živimo u gradu, već samo u selu. Irska je zemlja u kojoj je život poprilično skup, poreza je mnogo, izuzetno su visoki i na kraju se život svede na put do posla i nazad. Ijan se odlično uklopio u Šumadiju. Dobio je i novo ime, jer su meštani lomili jezik. Na kraju su mu rekli – znaš šta ti ćeš da budeš Ilija”, priča Dalida.

Sveža hrana – nemerljivo bogatstvo
Ijanu odgovara što na selu ne mora da gleda na sat. On kaže da su ljudi na u Srbiji slični Ircima, pogotovo na selu i da mu je prvi utisak bio da su pošteni, radni i žele da pomognu jedni drugima. Priroda i krajolici nisu bii iznenađenje za njega, jer, kaže, i Srbija i Irska su “zelene” zemlje. Kad ne popravlja motore Ijan obilazi mlade voćke koje je posadio. Za početak – 17 stabala šljiva, orahe… Merka gde bi mogao da podigne plastenik sledeće godine u kome će gajiti paradajz, još nešto od povrća i obavezno ljute prapričice. Jer, smatra Ijan, najkvalitetnija hrana na svetu je u Srbiji.

“Prednost života u selu je što vam je sveža hrana uvek dostupna. To deluje lakonski i nevažno, jer vam je ovde na dohvat ruke, ali verujte mi na reč da je od izuzetnog značaja. Bilo gde u Evropskoj uniji ne možete naći tako sveže i zdrave namirnice kao ovde. Upravo je takva hrana velika prednost koje ljudi nisu svesni. Prvo, zbog jurnjave i posla vi niste u mogućnosti da tragate za svežom hranom, pa vam u EU jedino preostaje da izmoždeni posle radnog vremena nabavite bilo šta prerađeno u marketu. Zato sam odlučio i sam da proizvodim povrće, a video sam da su ovde plastenici skoro obavezni u svakom domaćinstvu. Privilegija je u životu proizvesti hranu za sebe. Imam i odlične savetnike među seljanima, jer su svi raspoloženi da pomognu”, priča Ijan.

Kako biti vegetarijanac u Šumadiji?
Sopstvena proizvodnja povrća i voća za Dalidu i Ijana nije nevažna stavka, jer su oboje vegetarijanci. Ove jeseni pripremili su 50 tegli ajvara i još toliko druge zimnice od povrća. Bilo je u početku čudno Šumadincima, kako to da ne jedu meso, prvenstveno, jer im je bilo krivo što pored bogate trpeze malo toga mogu da probaju.

“Laknulo je i njima i nama kad smo prvi put otišli na posnu slavu. A tamo posna sarma, prebranac, dimljena riba. Divota”, kaže Ijan i usuđuje se da sumira svoj život pre i posle Dobrače:

“Kada uporedim život u svetskim gradovima i selu u Srbiji, moj utisak je – ni manje para, ni boljeg života!”

#irci, #plastenik, #povrće

Pregleda do sada

Hvala što pratite naš portal.

Kliknite na znak plus

Podelite vest na društvenim mrežama.