Kratka beleška za večno ćutanje

Ne umem da započnem, mimoilaze me sva pravila lepog pisanja o kojima mislim kada pišem.
Kome se obraćam, a da preskočim ozlojeđenost, bes, ljutnju i, suštinski, tugu?
Drago moje i voljeno srpsko društvo, dragi i voljeni narode,
osećam odgovornost da progovorim. Bojim se da tragedija koja nam se dogodila, i pored siline opomene koju ima, nije u svojoj dubini shvaćena. Strašan je zločin kada vam lekar prećuti dijagnozu, ko je on da odlučuje o snazi koju imate ili nemate da se sa bolešću borite, a jedini on zna šta vam je. Ogromna odgovornost, i teška, jer odgovornost je teška. Zato čudi radost i polet sa kojom ljudi u našem društvu hrle ka položajima kojima nisu dorasli.
Pošto sam ja sada u poziciji lekara na kome je da kaže dijagnozu, ja neću ćutati, moramo da nosimo ako hoćemo izlečenje. Gospodo draga, ovde se dešava dugotrajni zločin nad vrednosnim sistemom, sa velikim varijetetima, da ne kažem kreativnošću, u postupanju zločinaca. Pa imate i silovanje, iznuđivanje, premlaćivanje, nebrojene pokušaje ubistva iz neznanja i sulude osvete, iz nehata. Sa jučerašnjim dešavanjem, konačno imamo dokaz zločina nad vrednosnim sistemom. I svi oni koji razmišljaju šta je trebalo i šta dalje da preduzmu, treba da znaju prirodu tog zločina. Rehabilitacija ovako silovanog i iznurenog vrednosnog sistema ne može se osmisliti nikakvim procedurama, koje će sprovoditi kupljene diplome. Nemam iluziju da je ovo urušavanje stvar trenutne politike, onda bi se to nekako dalo rešiti. Može da bude stvar politike, načelno, jer njena oznaka odavno jeste borba za lični, a ne opšti interes. A taj interes znači smrt vrednosti o kojima govorim. Kada imate ovakav kolaps vrednosti kojima u prirodi nije da su pijačne i da se njima može trgovati, onda morate iz korena da menjate, da odvojite žito od kukolja, da tražite, lučom, ljude od integriteta, koji neće na tenderu prodati pokušaj rehabilitacije žile kucavice jednog društva, a to je vrednosni sistem. Teško ćemo uspeti. U našem društvu već odavno projekti sa tematikom moralnog vaspitanja nisu percipirani kao projekti iz kulture, za koje se odvajaju sredstva. Kažu čelnici mog grada da moral nije kultura, probala sam i sama jedan takav projekat u mojoj rodnoj prestonici kulture da plasiram. Pomislih da oni o tome, autoritetom svojih položaja, moraju više znati. Oni sigurno znaju da je kultura interes. I sada, kada tu logiku ubrzate do nivoa celog društva, shvatite da o etičkim vrednostima niko ne brine. A to je stvar velike brige i higijene, mora da bude. Nažalost, uverili smo se u to. Ako u školi u kojoj se ono juče desilo, nemate dece koja će se postarati da odbačenog druga svi prihvate, koji će biti medijatori jednog normalnog razvojnog procesa uklapanja u društvo i socijalizacije, onda znači da mi odavno nemamo klicu empatije i društvene odgovornosti. A te klice u nekim bar pojedincima društvo je dužno da proizvede. Pogledajte, ako toga nema, ako nema dečaka ili devojčice koji na zadirkivanje i odbacivanje druga reaguju tako što će ga približiti tom društvu koje ga odbacuje, mi društvo nemamo. Mi imamo pojedince koji se bore za lični interes, debelo zaražene nedodirljivim egom. A ako je tako, škola im ne treba, postaje izvor opasnosti, kao što vidite. Jer tamo prestaju da dobijaju ono što ne mogu sami, u tihom nakaradnom divljenju samo svom egu, da dobiju.
Dijagnozu sam izrekla. Verujte mi, to mi je struka, ne dvoumim se. Sada, važno je reći da etika priznaje činjenicu postojanja fanatika, koji sa mirom provode svoju psihopatološku prirodu. Nada se etika da njih ima malo. U ovoj nadi uzdrmala me je jučerašnja tragedija. Profil učesnika jasno nam signalizira da nemamo problem sa „marginalnim grupama“ kao društvo i da devijantno ponašanje izgleda nije samo izuzetak. Sigurna sam da svaki put kada na odgovorno mesto postavite čoveka koji nema pokriće u znanju, sposobnostima i ne haje za moralne vrednosti, svaki put kada je neko tamo gde mu nije mesto, pravite zločin nad vrednosnim sistemom. I svaka rana na tom sistemu ga slabi. Sada je na aparatima. Ne budite u iluziji, nemate mogućnost da „pod ključem“ držite sve one koji su prešli u patologiju, jer oni se ne vide. Odavno nemaju vidljivu grbu, odavno su, mnogi od njih, promovisani kao heroji nacije. Procedure držanja pod ključem ne leče vrednosni sistem. Gde je ko zatajio sa procedurom i gde će ko da zataji, to nije ključno pitanje. Ključno pitanje je odakle takve emocije, stavovi i odsustvo empatije, odakle takva hladnokrvnost u nanošenju zla? Previše smo ljudski ranjivi da bismo živeli bez ljudi, kapital usamljenost ne leči, u njemu nema strasti. Mudro je zborio veliki Grk, onaj ko može bez ljudi ili je zver ili je Bog. Zar ne vidite da je u pravu?
Svako od nas je nosilac odgovornosti u jučerašnjoj tragediji. Ja lično se stidim, slagala sam kad sam na početku bes pomenula. Stid me je što se zapatila klima trgovine i unovčavanja i tamo gde joj nije mesto.
Možda bi bilo pametnije da sam ćutala. A povodom zločina od juče, koji nam ukazuje jasno da smo klikere zauvek proterali iz školskog dvorišta jer je to mesto zločina nad vrednosnim sistemom, potreban je, ne minut ćutanja, već večno ćutanje. U molitvi za sve nas i osećaju bespomoćnosti nas sve ostavljam. Molim za izlečenje!

#beleška

Pregleda do sada

Hvala što pratite naš portal.

Kliknite na znak plus

Podelite vest na društvenim mrežama.