Sećanja Milana Zimonje na izbegličku kolonu   daleke 1995. godine  

Početkom  avgusta  ove 2022.  navršilo  se  tačno    27  godina   od  vojnopolicijske  akcije  nazvane  Oluja u  kojoj  je   više  od  220 000  lica izbeglo iz  Republike  Srpske  Krajine .Te daleke  1995.  godine  Čačak je širom  otvorio   vrata  da  primi  srpski  narod   i  pomogne  koliko  može .  Kako  je  nedavno u  jednom  tekstu  pisalo  ,,dobro  se  pokazao“.  Među  izbeglim   licima  sa  Korduna  u  Čačku  je  utočište  pronašao i  Milan  Zimonja  iz  Vrginog  Mosta. 

,, Bilo je  strašno“ ovako  počinje priču   i sećanje  šezdesetpetogodišnji  Milan Zimonja  iz  Vrginog  Mosta  sa  Korduna   koji  je  bio  u  izbegličkoj  koloni   pre  27  godina .  Na putu  je  bilo  svakako  , kaže  .  U  koloni  je  bio   četiri   dana ,  a žena i  deca  izbegli   su  nekoliko  sati  pre njega. ,, Bili  smo u  mestu  Topuskom  , u  okruženju,  nekoliko  dana  jer  bio  put  prem a Srbiji  zatvoren i  prema  Bosni.  Onda  smo  čekali  tamo  neki  dogovor  sa  snagama  UN  koje su  tamo  bile  na tom  području u  to  vreme. Kad  je  neki  dogovor  postignut   da  nas  puste  putovali  smo autoputem  Zagreb- Beograd. Put  je  trajao  jedno  dva  dana“,  priča  Milan  Zimonja.  Nije  bilo  strah a. Najviše  sam  razmišljao o porodici  koja nije  bil a sa  mnom , reči  su  našeg  sagovornika .  Kćerka  je  imala  tada  11 godina  ,  a sin  13.  Sa porodicom se sreo   u  Vršcu.  Zatim su  svi  četvoro  otišli  u  Rumu.  Posle nekoliko  dana ,  svi  zajedno   stigli  su u  Čačak.  Nisu  nikada bili  u  kolektivnom  smeštaju,  Kaže  Milan.  Odmah  su  se  smestili  kod  rođaka  njegove    supruge. ,, Tu u  Čačku  smo  se  našli.  Našao sam  roditelje  moje .  Oni  su  bili  kod  Bujanovca u  jednom  smeštaju ,  neka  fabrika  Zastave  koj a je  bila. Tada su u  nju smestili izbeglice ,  tu sam  našao roditelje.  Najbitnije  je  da  su  žive  glave.  Biće  svega  ,  samo  da  su  žive  glave“,  kaže  Zimonja.   

Iz  Vrginog  Mosta  Milan Zimonja  je  došao u  Srbiju  samo  sa  150  maraka.  I  to  je  sve  . Stan  i  sva imovina ostali  su  u  Hrvatskoj .  Ne  bi se  vratio, a i  nema  gde.  Bolna su  sećanja  i  danas,  posle  skoro  tri   decenije ,na taj  period , na  izbegličku  i  sve  što  je  preživeo.  Ipak ,  vreme  leči  sve. Manje  razmišlja  o tom  vremenu ,  ali  je  do  skora sanjao  svoj  zavičaj .,,Sanjam  da  sam  se  vratio.  Bila je  to  neka  želja  da  se  vratim.Verovatno  to mi  dolazilo  u  snu  da  razmišljam o tome  .  Da poželim  ,  da bar  samo  prođem  da  vidim  .  Ne  da  se  vratim,  jer  znam da  od  povratka  ,  nakon  toliko  godina  nema ništa .  Deca su otišla  svojim  putem“,  reči  su  Milana Zimonje.    

Milan Zimonja  se  nada  da  će  konačno posle 14  godina koliko  živi u zgradama  u  Košutnjaku   biti  rešen  status  stana  ,  odnosno  da će  moći  da  ga  otkupi ,  kako  su  nadležni  obećali.  Bez  obzira  na to  ,  zadovoljan je .  Kćerka  je  udata  , živi  i  radi  u  Čačku ,  sin  sa porodicom  živi u  Ljubljani . Osmeha  na  Milanovom  licu   ima , ali je  pogled   tužan.  

#sećanje

Pregleda do sada

Hvala što pratite naš portal.

Kliknite na znak plus

Podelite vest na društvenim mrežama.