ZORKOVA VODENICA 

Vodenica Zorka i Cvije Stojanića, nadomak Kosjerića,  melje žito već vise od jednog veka pokretana čistom snagom potoka. U njenom šumu i mirisu svežeg brašna čuva se duh starih vremena i tradicija vrednih ruku. Zorkova vodenica potočara jedna je od četiri preostale u opštini Kosjerić i živi je spomenik prošlih vremena. 

U selu Stojić na samo pet kilometara od Kosjerića i 15 kilometara od centra Divčibara nalazi se vodenica Zorka Stojanića, koja nije samo milin, već pravo blago kulturnog nasleđa Kosjerića. Vodenica tik uz reku koja priča priču svoju neverovatnu  priču:

-Ova vodenica bila je u vlasništvu moj dede, potom oca od koga sam je ja i nasledio. Ne znam tačno koliko ima godina, ali preko 100 godina sigurno. Znam da je revovirana šezdesetih godina, jer je baš bila trošna i stara. U vodenici meljemo sve vrste žita, počeva od najviše traženog belog kukuruza, starinski naziv mu je osmak. Meljemo i integralnu pšenicu, ječam, zob, meljemo i hranu za stoku. Radimo za sebe ali i uslužno ko donese da im sameljemo. Poslednjih godina sve je manje posla jer je  i manje naroda na selu. Međutim, iako su manje količine i dalje se melje- priča u jednom dahu naš domaćin Zorko Stojanić. 

Iako mnogi kažu da nema pogače i pite, niti kačamaka i proje bez brašna čije zrno je trljao vodenički kamen, posla za vodeničare je sve manje, ali ga ima. I najviše se traži brašno za belu kukuruznu proju:

-Dolaze sa svih strana i pitaju imali da se kupi brašna, da uzmu koji kologram. Pošto radimo i sa seoskim turizmom, onda tu mnogi dolaze na ruča, pa kada probaju traže da kupe i ponesu sa sobom- kaže Stojanić.

Zorko Stojanić je 41 godinu radio na Železnici. Već pet godina je u penziji i sa suprugom Civjom je pre nekoliko godina pokrenu I etno domaćinstvo Stojanić.  Kaže da uživa u šumu potoka, mirisu svežeg brašna i spokoju seoskog pejzaža. Vodenica mu je hobi i kako kaže dobro je jer ljudi dolaze isključivo zbog kvaliteta. I o etno domaćinstvu i o vodenici, bračni par Stojanić brine sam ali ni jednog trenutka ne odstupaju od zacrtanog- povratak prirodi i zdravom načinu života:

-Seoskim domaćinstvom supruga i ja se bavimo od 2006. Godine. Supruga je završila ugostiteljsku školu, bila je kuvarica u firmama preko 20 godina, pa kada je ostala bez posla, krenuli smo da se bavimo seoskim turimom. Tako borimo se-ističe Zorko. 

Stari mlin opstaje i u sadašnjem vremenu. A po brašno dolaze ljudi sa svih stana. Ponekad i turisti svrate da vide vodenicu, čuli su za nju pa im je atrakcija:

-Blizu smo Kosjerića, a ovde nam je i žečeznička stanica, pa tako ljudima nije teško da dođu i pazare brašno kod nas. Cena kilogram belog kukuruznog brašna je 200 dinara. Zanimljivo je da nam svraćaju brojni turisti a ima dosta i planinara. Kada vide vodenicu svrate pitaju o istoriji vodenici. Mnogi nisu videli ovako staru vodenicu, a posebno su deca oduševljena. Kada vide kako voda pršti, kako se okreće kamen oni su presrećni. Mladi naraštaju moraju znati kako se nekada radilo i kako se dobija kvalitetno i prvo brašno. Nije mi teško , jer je ovo za mene pre svega hobi- naglašava na kraju razgovora Zorko Stojanić.  Iza vodenice Zorka Stojanića bogata je istorija rada i života. Ona nije bila sam mlin za žito, već je srce druženja, ljubavi i sloge. Naš sagovornik na kraju ističe da će se supruga i on boriti da vodenicu održe, ali istovremeno i žali što su njihova deca otišla i svoje ognjište pronašla u većim gradovima. 

#kosjerić

Pregleda do sada

Hvala što pratite naš portal.

Kliknite na znak plus

Podelite vest na društvenim mrežama.